FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA

Departman za proizvodno mašinstvo

Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

Dr Dejan Lukić

Uvod - pojam LOGISTIKE

Logistika – logistikos – vešt u računanju, čovek koji procenjuje i brzo
odlučuje
Logika – logička interpretacija određenih aktivnosti koje rade ka efikasnijem
postizanju cilja
Međunarodno udruženje logističara SOLE definiše logistiku u nešto užem
smislu, sa stanovišta inženjerske primene:
Veština i nauka upravljanja, inženjerske usluge i tehničke aktivnosti koje se
odnose na tehničke zahteve, projektovanje i razvoj, snabdevanje i
obezbeđenje resursa za održavanje tehničkih materijalnih sredstava, sa
ciljem da se pruži efikasna podrška planovima i operacijama.

U smislu šireg značenja ovog pojma, mogu se navesti sledeće definicije:

Logistika je strategijski proces kojim preduzeće organizuje i podržava svoju
aktivnost;
Logistika je upravljanje svim aktivnostima koje doprinose cirkulaciji
proizvoda i koordinaciji ponude i potražnje;
Logistika obuhvata aktivnosti kojima se upravlja tokovima proizvoda i
koordinaciju resursa i tržišta, ostvarujući potrebni nivo usluga sa najmanjim
troškovima.

1
 Zadaci tehnološke logistike u pripremi proizvodnje
Tehnološka logistika u savremenim uslovima se bavi zadacima obezbeđivanja
osnovnih uslova potrebnih za uspešno funkcionisanje proizvodnog sistema,
posebno njegove tehnološke i proizvodne funkcije.
Priprema proizvodnje, kao element koji
povezuje konstrukciju i proizvodnju mora
obezbediti sve tehničke i organizacione
predpostavke koje prethode procesu
proizvodnje.
To praktično znači da se, na bazi
konstrukcije proizvoda i drugih zadatih
podataka, u okviru pripreme proizvodnje
mora definisati tehnološki proces
izrade i montaže, kao i obezbeđivanje
ugovorenih termina proizvodnje i
isporuke proizvoda.
Priprema proizvodnje se deli na 2 dela:
• Planiranje proizvodnjom
• Upravljanje proizvodnjom

Tokovi informacija i materijala u okviru procesa proizvodnje

Zadaci tehnološke logistike u pripremi proizvodnje

U suštini, planiranje proizvodnje treba da reši ključne zadatke vezane za
procese izrade proizvoda, kao što su:
VREMENSKI
PERIOD ZADACI PRIMERI • Vrsta pripremka, odnosno materijala,
•Tehnološki procesi izrade proizvoda,
KRATKOROČNA Obrada •Tehnološka oprema, odnosno sredstva za rad,
sastavnica Montažne sastavnice
PRIPREMA
PLANIRANJA • Rokovi izrade.
Kratkoročna
priprema proizvodnje

Tehnološki Planovi rada Zadaci i aktivnosti u okviru planiranja

procesi Instrukcije za rad proizvodnje, dele se na kratkoročne i
NC-programiranje
Program NC mašina dugoročne.
i manipulatora

Planiranje Razvoj proizvodnih

Dugoročno i kratkoročno planiranje
sredstava rada sredstava specijalne
namene
proizvodnje u savremenim uslovima
rešava se u okviru integrisanih
Obezbeđenje Metode kontrole
materijala Preporuke o kvalitetu sistema za razvoj proizvoda i
procesa proizvodnje.
Planiranje Kalkulacija
troškova

Planiranje
materijala
Upravljanje proizvodnjom obuhvata sve
mere koje su neophodne u smislu
Planiranje
metoda
Metode planiranja realizacije određenog radnog naloga. Na
Proizvodne metode
taj način upravljanju proizvodnjom
DUGOROČNA Investiciono
tehničko planiranje
pripadaju pretežno organizacioni zadaci.
PRIPREMA
PLANIRANJA
Osnovni zadaci planiranja proizvodnje

2
 Integrisani sistem za razvoj proizvoda i proizvodnje

FAZA I, na osnovu analize i zahteva tržišta, vrši se globalna identifikacija mogućnosti proizvodnje za ograničeni
skup tehničkih specifikacija proizvoda i odgovarajućih proizvodnih resursa.
FAZA II, Konceptualno projektovanje tehnoloških procesa izrade proizvoda

DFX alati za razvoj proizvoda visoke tržišne vrednosti

Konceptualno i završno projektovanje proizvoda bazirano je na primeni DFX
alata za razvoj proizvoda.
DFX alati treba da pri razvoju, odnosno
projektovanju proizvoda obezbede
najpovoljnija rešenja u pogledu primene,
održavanja, izrade, montaže, kvaliteta,
minimalnih troškova izrade, pogodnosti
za reciklažu, odnosno zaštitu životne
sredine, itd.
Najpovoljnija rešenja konstrukcije
proizvoda u pogledu pomenutih zahteva,
koji čine integralni kvalitet proizvoda,
moraju obuhvatiti i tehnološke aspekte,
koji su predmet tehnološke logistike.
Tehnološka logistika svojim sadržajem,
zahtevima, principima, alatima i
rešenjima, čini osnovu kvalitetnog i
efikasnog rada tehničke pripreme
proizvodnje, odnosno integralnih
DFX (Design For Xcellence) alati za razvoj proizvoda sistema za razvoj proizvoda i proizvodnje.
visoke tržišne vrednosti
Predmet tehnološke logistike u razvoju i projektovanju proizvoda obuhvata, pre
svega, iznalaženje najpovoljnijih rešenja konstrukcije proizvoda sa visokim
stepenom kvalitativne i kvantitativne tehnologičnosti. Rešenje konstrukcije proizvoda
sa visokim, odnosno najpovoljnijim stepenom tehnologičnosti, ima značajan doprinos
svim zahtevima koji čine integralni kvalitet proizvoda u skladu sa DFX alatima.

3
 Integrisani sistem za razvoj proizvoda i proizvodnje

FAZE III i IV integralnog sistema za razvoj proizvoda i proizvodnje obuhvataju detaljno, odnosno makro i mikro
projektovanje tehnoloških procesa izrade proizvoda primenom CAPP sistema, koje podrazumeva preciziranje
operacija i generisanje odgovarajućih upravljačkih programa u okviru FAZE V.

Integrisani sistem za razvoj proizvoda i proizvodnje

Simulacija tehnoloških procesa - FAZA VI.

FAZA VII obuhvata proveru i korekciju tehničke i tehnološke dokumentacije.

4
 Zadaci tehnološke logistike u pripremi proizvodnje

Istaknuti tehnološki aspekti koji se moraju uzeti u obzir pri razvoju proizvoda i
proizvodnje određuju mesto, značaj i delokrug rada tehnološke logistike u
tehničkoj pripremi proizvodnje, kao što su:
• Tehnologičnost konstrukcije proizvoda,
• Višekriterijumske metode vrednovanja i rangiranja proizvoda,
• Metode optimizacije tehnoloških procesa,
• Višekriterijumske metode vrednovanja i rangiranja tehnoloških procesa,
• Simulacija proizvodnih, tehnoloških i obradnih procesa, i
• Metode za proračun i optimalno raspoređivanje proizvodno – tehnoloških resursa, itd.

Za rešavanje pomenutih zadataka tehnološke logistike neophodno je poznavanje

osnovnih karakteristika i specifičnosti primene pomenutih metoda, kao i poznavanje
osnovnih mogućnosti najpogodnijih analitičkih i eksperimentalnih metoda
optimizacije, kao alata tehnološke logistike.

5
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

Dr Dejan Lukić

Pojam tehnoekonomske optimizacije

U osnovi pojma i opšteg značenja optimizacije sadržana je metodologija pomoću
koje se određuje neki najpovoljniji rezultat ili rešenje za određene uslove.
Posebni deo teorije optimizacije, primenjene u proizvodnom mašinstvu i tehnici
uopšte, čini tehnoekonomska optimizacija.
Pojam tehnoekonomska optimizacija baziran je na činjenici da je iznalaženje
najpovoljnijih rešenja zasnovano na grupi tehnoloških i ekonomskih kriterijuma.
Među osnovne pojmove tehnoekonomske optimizacije spadaju:
• ciljevi, OBJEKAT

• objekti,
• metode i
• uslovi
CILJ OPTIMIZACIJA METODE

pri kojima se optimizira dati objekat

USLOVI

Cilj optimizacije se iskazuje preko kriterijuma optimizacije, odnosno funkcije

optimizacije ili funkcije cilja, a metodom optimizacije se ostvaruje postavljeni
cilj optimizacije na posmatranom objektu.
Objekata optimizacije ima mnogo, i po broju i po raznovrsnosti. Tako u mašinskoj
tehnici kao objekat optimizacije može biti: neki od procesa kao što su obradni,
tehnološki, proizvodni, termodinamički, strujni i sl., neki tehnički sistem kao što je
mašina, uređaj, saobraćajno sredstvo, instalacija, postrojenje, proizvod,
inženjerska i uopšte ljudska delatnost u nekom vremenskom domenu kao na
primer projektovanje, konstruisanje, istraživanje, upravljanje, organizovanje itd.

1
 Značaj optimizacije u inženjerskom projektovanju

Veliki i raznovrsni broj objekata optimizacije u tehnici određuje širinu i značaj

tehnoekonomske optimizacije. Skoro da nema tehničke nauke, niti inženjerske
delatnosti, gde se ne koriste, u punoj meri, principi i metode ove optimizacije:
• Projektovanje sistema, njihovih struktura i komponenata,
• Programiranje i analiza funkcionisanja postojećih sistema,
• Optimalno upravljanje proizvodnim tehnikama i tehnologijama,
• Inženjerske analize i obrada informacija i
• Upravljanje dinamičkim sistemima.
Prva oblast je vrlo široka, jer korišćenje optimizacije u ovoj oblasti počinje od
projektovanja i konstruisanja strukturnih elemenata i jedinica sistema, a
završava se konstruisanjem i razradom predprojekata fabrike u celini.
Pri projektovanju novih, a takođe i pri analizi funkcionisanja postojećih
sistema, optimizacija predstavlja jednu od ključnih etapa u procesu formiranja
optimalnog projekta novog sistema ili definisanja optimalnih rešenja i uslova
funkcionisanja datog sistema. Ovaj proces čine četiri osnovne etape:

• Projektovanje strukture sistema,

• Postavljanje modela sistema,
• Optimizacija parametara modela sistema i
• Analiza dobijenih rešenja.

Značaj optimizacije u inženjerskom projektovanju

Proces optimizacije, koji se temelji na korišćenju matematičkog modela
objekta, odnosno matematičkog modela optimizacije nekog objekta, može se
posmatrati kao metod pronalaženja optimalnog rešenja za dati realni objekat bez
neposrednog eksperimentisanja, odnosno eksperimentalnog ispitivanja na
tom objektu.
Pri tome, i matematički model objekta i matematički model optimizacije objekta,
moraju biti dovoljno pouzdani, tj. adekvatni. To znači da oni, iako se svakim
modelom iskazuje približna predstava nekog objekta, jer se manje važne ili
nevažne karakteristike objekta ispuštaju iz modela, moraju da odraze
najvažnije karakteristike datog realnog objekta.

Optimizacija realnog objekta preko modela

Formiranje matematičkog modela datog objekta predstavlja skoro redovno
najtežu etapu procesa optimizacija.

2
 Oblici optimizacionih zadataka kod kojih funkcija optimizacije ima lokalni ekstrem
Neki karakteristični oblici optimizacionih zadataka
Osnovni cilj svakog optimizacionog zadatka, kako je već istaknuto,
podrazumeva određivanje uslova pri kojima funkcija optimizacije Fc ima
minimalnu ili maksimalnu vrednost, poznatu kao optimalno rešenje.
Pri tome se mogu pojaviti dva osnovna oblika optimizacionog zadatka:
Prvi se odnosi na slučajeve kada funkcija optimizacije Fc ima lokalni ekstrem
Oblici optimizacionih zadataka kod kojih Drugi kada je optimalno rešenje izvan
funkcija optimizacije ima lokalni ekstrem oblasti dopuštenih rešenja
Određivanje optimalnog rešenja u prvom
slučaju vrši se poznatim metodama
matematičke analize.
U drugom slučaju, bez obzira da li se
ekstremna vrednost funkcije optimizacije
nalazi u beskonačnosti, ili u realnoj
blizini izvan oblasti dopuštenih rešenja,
optimalnim rešenjem proglašavaju se
vrednosti funkcija Fc u tačkama K1
Oblici optimizacionih zadataka kod kojih odnosno K2.
a) funkcije optimizacije nemaju lokalne ekstreme
b)

Neki karakteristični oblici optimizacionih zadataka

Određivanje optimalnog rešenja kod ove vrste optimizacionih zadataka, koji su i

najčešće prisutni u mašinstvu, vrši se odgovarajućim metodama numeričke
matematike, odnosno primenom računara.
Poseban kvalitet u rešavanju ove vrste optimizacionih zadataka, čini analiza
dobijenih rezultata optimizacije. Naime, određivanjem optimalnog rešenja,
odnosno njegovog položaja na rubu dopuštene oblasti rešenja određeno je i
ograničenje koje ga je uslovilo. Odgovarajućim izmenama elemenata koji
definišu matematički model posmatranog objekta optimizacije i utiču na oblast
dopuštenih rešenja može se položaj optimalnog rešenja pomeriti u tačku sa
znatno povoljnijim rešenjem. Time se u značajnoj meri određuje i strategija
optimalnog upravljanja posmatranim objektom optimizacije.
Grupa optimizacionih zadataka koja se odnosi na postavljanje modela višestruke
regresije na bazi skupa eksperimentalnih rezultata, rešava se metodom
optimizacije u kojoj su povezane četiri oblasti:
• Teorija regresije,
• Teorija eksperimenta,
• Eksperimentalna tehnika i
• Teorija optimizacije.

3
 Osnovni objekti optimizacije u mašinstvu
U osnovne objekte optimizacije u mašinstvu
spadaju tehnološki procesi izrade proizvoda, PROIZVODI
PR
proizvodi, odnosno konstrukcije proizvoda i O

JE
SI
njihovih elementa, sistemi projektovanja proizvoda

CE

KT
i tehnoloških procesa njihove izrade i montaže i

PRO

OV
ANJE
organizacija, odnosno upravljanje proizvodnjom.
OSNOVNI OBJEKTI
Tehnološki procesi izrade proizvoda, kao objekti OPTIMIZACIJE
optimizacije, karakterišu se varijantnošću rešenja U MA[ INSTVU

A
ACIJ
najčešće u svim fazama.

NIZ
GA
OR
UPR
AVLJANJE

Osnovni objekti optimizacije u mašinstvu

Varijantnost tehnološkog procesa
izrade proizvoda
Za izradu određenog proizvoda moguće je, u opštem slučaju, izabrati različite vrste
pripremaka, kao i različita rešenja redosleda, vrsta i sadržaja operacija, koje
predstavljaju čvorove tehnološkog grafa.
Optimizacioni zadatak za ovakve objekte optimizacije svodi se na određivanje one
varijante tehnološkog procesa izrade koja obezbeđuje zahtevani tehnički kvalitet
prema dokumentaciji i optimalne vrednosti i drugih funkcija optimizacije kao što su
proizvodnost, ekonomičnost, profit i dobit.

Osnovni objekti optimizacije u mašinstvu

Optimizacija konstrukcionih rešenja proizvoda, kao objekata optimizacije
podrazumeva rešavanje kompleksnog zadatka sadržanog u kvantitativnoj i
kvalitativnoj tehnologičnosti.

Ako se, na primer, kod sklopa glavnog vretana postavi kao glavni eksploatacijski
zahtev najpovoljnija slika dinamičkog ponašanja, onda se to postiže odgovarajućim
konstrukcionim oblicima vretena, odnosno rasporedom masa i izborom
najpovoljnijeg načina uležištenja. Pri postizanju ovako postavljenog cilja može se
pojaviti neophodnost određenih kompromisa u pogledu drugih zahteva konstrukcionih
rešenja koja su sadržana u kvantitativnoj i kvalitativnoj tehnologičnosti.

Sklop glavnog vretena kao objekat optimizacije

4
 Osnovni objekti optimizacije u mašinstvu

U sistemima projektovanja proizvoda danas su u primeni savremeni prilazi

zasnovani na korišćenju računara, koji obezbeđuju najveće efekte procesa
projektovanja. Tako, na primer, sistem projektovanja proizvoda koji je zasnovan na
modularnom konceptu, osim visokih efekata u procesu proizvodnje, fleksibilnosti
prema zahtevima tržišta i drugih efekata obezbeđuje najveći doprinos ukupnom
optimalnom sistemu projektovanja proizvoda, posebno uz primenu računara.

Primer ELB koncepta modularnog projektovanja brusilica

Osnovni objekti optimizacije u mašinstvu

U sistemima projektovanja tehnoloških procesa izrade proizvoda danas

su takođe, prisutni savremeni načini projektovanja zasnovani na primeni
računara i odgovarajućih programskih sistema.
Ako je na primer, sistem projektovanja tehnoloških procesa obrade zasnovan
na konceptu grupne ili tipske tehnologije, onda se umesto projektovanja
tehnoloških procesa izrade za sve delove može projektovati samo jedan
standardni tehnološki proces za kompleksni deo, čijim se tehnološkim
procesom obezbeđuju tehnološki procesi izrade svih delova iz posmatrane
grupe. Time se, naravno, proces projektovanja značajno racionalizuje.

Najzad, kod objekata optimizacije

pod kojima se podrazumevaju
sistemi organizacije procesa
proizvodnje, neophodno je stalno
uvođenje sistema organizacije uz
primenu računara, koji obezbeđuju
optimalne efekte proizvodnje,
uključujući i brze odzive na zahtev
tržišta.

Primer racionalizacije projektovanja tehnoloških procesa

obrade na principima grupne tehnologije

5
 Osnovni modeli objekata optimizacije
Modeliranje predstavlja jedan od metoda naučnog istraživanja mnogih
objekata u tehnici i nauci. U osnovi modeliranja sadržan je pojam modela, pa
se stoga modeliranje definiše kao proces formiranja modela datog objekta.
Navode se ovih pet najčešćih ciljeva modeliranja:
• Analiza i potpunije proučavanje objekata kako bi se dobila, pomoću modela,
dovoljno pouzdana znanja i nove zakonitosti o proučavanom objektu,
• Provera postavljenih hipoteza o zakonitostima i mehanizmima unutrašnjih
interdejstava u datom objektu,
• Programiranje ili predviđanje stanja i ponašanja objekta,
• Optimizacija raznovrsnih objekata u proizvodnom mašinstvu i tehnici uopšte i
• Upravljanje datim objektom u prostoru i vremenu.

Model nekog objekta može se definisati, u opštem slučaju, kao izvesni skup
organizovanih informacija koje daju određenu predstavu o tom objektu.
Objekat se u ovom slučaju zove realni objekat ili objekat modeliranja. Modeli
se najčešće dele na misaone, fizičke i matematičke.
Pod misaonim modelom podrazumeva se određena predstava o realnom
objektu u čovekovoj svesti, nastala u gnoseološkom, odnosno spoznajnom
procesu. Ova spoznaja treba da sadrži suštinske informacije o realnom
objektu.

Osnovni modeli objekata optimizacije

Fizičkim ili materijalnim modelom zove se onaj specijalno izrađeni objekat,

sličan ili srazmeran realnom objektu, ali obično manjih dimenzija, radi
proučavanja i upravljanja realnim objektom. Na ovom modelu se relativno lako
i sa znatno manjim troškovima organizuju i izvode eksperimentalna istraživanja
i merenja u odnosu na realni objekat. Pri tome su procesi u fizičkom modelu
identični po svojoj fizičkoj prirodi onim u realnom objektu.
Pored značajnih osobina i prednosti fizičkog modela u spoznaji nekog realnog
objekta, ne smeju se izgubiti iz vida i određene njegove mane. Najznačajnija
je ona koja se odnosi i na mogućnost pojave takvih osobina u fizičkom modelu
kojih nema u realnom objektu. Ova pojava je posledica, pored ostalog, razlike
u geometrijskim merama između fizičkog modela i realnog objekta.
Matematički model, za razliku od fizičkog koji zadržava fizičku prirodu realnog
objekta, prikazuje se matematičkom apstrakcijom. Pa ipak, ovaj apstraktni
oblik iskazuje suštinske fizičke, geometrijske, tehnološke, ekonomske ili
bilo koje druge karakteristike realnog objekta.
Iz grupe metoda matematičkog modeliranja redovno se sreću i koriste ove tri
metode:
• Analitička metoda,
• Eksperimentalna metoda i
• Kombinovana metoda.

6
 Metode tehnoekonomske optimizacije
Raznovrsno mnoštvo metoda optimizacije objekata može se razvrstati, u
pojedine grupe, na osnovu određenih kriterijuma. Metode optimizacije koje su
predmet izučavanja, svrstane su u grupe analitičkih i eksperimentalnih
metoda.
Analitičke metode optimizacije
Glavno obeležje analitičkih metoda sastoji se u tome da je matematički model
optimizacije datog objekta poznat ili da se može postaviti budući da su
zakonitosti i pojave unutar objekta potpuno poznate.

Gradijentna metoda
U grupu najčešće korišćenih metoda u optimizaciji raznovrsnih objekata, kao
što su procesi i sistemi, spada gradijentna metoda. Razlog za to su njene
osnovne osobine:
• Univerzalnost, tj. mogućnost metode da se pomoću nje optimiziraju i linearne i
nelinearne funkcije optimizacije, bez ograničenja i sa ograničenjima, sa
linearnim i nelinearnim ograničenjima, dakle, da se reše optimizacioni zadaci sa
najopštijim modelom optimizacije.
• Efikasnost i relativna jednostavnost procedure rešavanja i najsloženijih
optimizacionih zadataka.
• Razvijeni algoritmi, odnosno procedure metode orijentisani su na upotrebi
računara.

Gradijentna metoda
U osnovi gradijentne metode sadržan je princip pretraživanja i približavanja
pa se ova metoda može, u metodološkom smislu, označiti kao metoda
pretraživanja. Ona inače pripada, kako je ranije naglašeno, grupi numeričkih
metoda optimizacije.
Suština metode i njene procedure sastoji se u iterativnom približavanju
optimumu Mo po gradijentnoj trajektoriji. Ova trajektorija je, kao što je
poznato, upravna na ekvidistantne linije nivoa u konturnom dijagramu
funkcije Fc. U njenim tačkama se postiže najveća promena vrednosti (najveći
porast odnosno pad ili najbrži rast odnosno opadanje) funkcije optimizacije Fc.
Sadržaj pojedinih sukcesivnih koraka u
algoritmu gradijentne metode optimizacije
obuhvata:
1.Izbor početne tačke Mp=M1(x1), čije su
koordinate
x1  ( x11 , x21 , x31 ,..., xk1 )
Ukoliko su uz funkciju optimizacije Fc data
određena ograničenja, tada je potrebno da se
izvrši provera da li koordinate tačke M1
zadovoljavaju sistem datih ograničenja.
2.Izračunavanje vrednosti Fc u tački M1, tj.
Postepeno približavanje optimumu M0
funkcije optimizacije Fc pomoću Fc1  Fc1 ( x11 , x21 , x31 ,..., xk1 )
gradijentne metode

7
 Gradijentna metoda
(2.2)
3.Određivanje gradijenta gradFc  Fc  ( Fc , Fc , Fc ,..., Fc )
x1 x2 x3 xk
F F F F
funkcije optimizacije Fc u tački M1 gradFc1  Fc1  ( c1 , c1 , c1 ,..., c1 )
x1 x2 x3 xk

4.Određivanje veličine koraka x1  1 gradFc1

po gradijentnoj liniji od tačke M1=Mp do M2. Veličina koraka zavisi od veličine
promene, odnosno oblika površine Fc u okolini početne tačke M1. Pri suviše
velikom koraku može se znatno odstupiti od gradijentne linije, pa čak i prekoračiti
optimum objekta, ali ako je korak izuzetno mali biće duža i sporija iterativna
procedura približavanja optimumu.
5.Pošto je izabran korak, određuju se zatim koordinate nove tačke M2(x2)
x2  ( x12 , x22 , x32 ,..., xk 2 )  x1  1 gradFc1
Proverava se da li koordinate
tačke M2 zadovoljavaju sistem
datih ograničenja.
6.Izračunava se vrednost funkcije
optimizacije Fc2 u tački M2, tj.
Fc 2  Fc 2 ( x12 , x22 , x32 ,..., xk 2 )
7.Upoređivanje vrednosti Fc1 i Fc2
funkcije optimizacije u tačkama M1 i M2.
Jedna praktična gradijentna procedura 8.Ponavlja se opisana procedura za
iterativnog približavanja optimumu objekta tačku M1 u tački M2.

Gradijentna metoda
9.Procedure tačaka M1 i M2 ponavljaju se i u svim narednim tačkama
gradijentne linije sve dotle dok se ne dostigne traženi optimum Fco date
funkcije optimizacije Fc.
Smatra se da je iterativna procedura gradijentnog metoda okončana, tj., neka
tačka iz dopuštenog domena biće optimalna: ako modul gradijenta grad Fc(x) u
ovoj, optimalnoj tački ima malu vrednost što znači da su komponente vektora
gradFc(x) vrlo bliske ili skoro jednake nuli, dakle, F
c
 0, i  1, k ,
xi
ili ako se ova tačka nalazi na granici dopuštene oblasti (u ovoj tački ne
moraju tada biti komponente gradijenta gradF c bliske nuli).
Kao što se iz izložene procedure vidi, izbor početne tačke, izbor pravca
kretanja i izbor koraka na pravcu kretanja ka optimumu predstavlja tri
ključna elementa gradijentnog metoda optimizacije.
Pri unutrašnjoj optimizaciji obradnih procesa, odnosno određivanju
optimalnih režima obrade, na bazi troškova i vremena obrade kao funkcija
optimizacije, pogodno je primeniti gradijentni iterativni metod.
Ove funkcije optimizacije mogu se prikazati izrazom opšteg oblika:
Fc  Fc (v, s, , c1 , c2 ,..., ci ,..., ck )
Ulazne veličine obuhvataju grupu promenljivih i konstantnih veličina. Prvu
grupu čine brzina rezanja v, pomak s i dubina rezanja , a drugu veličine
c1,c2,…,ci,…,ck.

8
 Gradijentna metoda
Oblik finkcije: a) troškova U, b) vremena obrade tk i
c) oblast dopuštenih rešenja u ravni (v,s)
a) b) c)

2
1

Određivanje optimalnih režima obrade na bazi funkcije optimizacije, vrši se

tako što se gradijentni metod primenjuje u svim ravnima (v,s) omeđenim
parametrima i funkcijama ograničenja obradnog procesa, a broj ovih ravni,
odnosno iteracija, određuje broj tehnoloških vrednosti dubina rezanja.
Prema tome, primena gradijentnog iterativnog metoda za rešavanje ovog
optimizacionog zadatka zahteva sledeđu proceduru:
Definisanje skupa tehnoloških vrednosti dubina rezanja,
Određivanje optimalne brzine rezanja v o1 u tački M1 u kojoj je s1=smax, pri
posmatranoj dubini rezanja, i=const,
Provera ograničenja za brzinu rezanja i složenih ograničenja pri i=const, s=s1:
Izračunavanje vrednosti funkcije u tački M1, gde su: v=vo1, s1=smax, i=const.
Usvajanje manjeg pomaka,
Procedura se nastavlja sve dok se ne nađe optimalna tačka režima obrade

Simpleksna metoda
Slično gradijentnoj metodi, i simpleksna metoda se odlikuje:
• Univerzalnošću primene, bez obzira na oblik modela optimizacije,
• Jednostavnošću iterativne procedure,
• Mogućnošću rešavanja vrlo složenih optimizacionih zadataka,
• Orijentisanošću simpleksne procedure na računare, itd.
Neki iterativni koraci u simpleksnoj proceduri nešto su lakši, jednostavniji u
operativnom smislu (u odnosu na gradijentnu proceduru), jer je u simpleksnom
metodu isključena potreba za izračunavanjem parcijalnih izvoda date funkcije
optimizacije Fc, što je veoma značajno naročito kada je model optimizacije odnosno
topologija funkcije optimizacije relativno složen.
Simpleksna metoda se, s obzirom na širinu primene, vrlo uspešno koristi u obe
grupe optimizacionih metodologija, tj. i kao metod eksperimentalne (adaptivne)
optimizacije i kao analitički metod optimizacije. Razlika je samo u tome što se
vrednosti funkcije optimizacije Fc određuju u jednoj metodologiji merenjem, dakle,
eksperimentalnim putem na objektu optimizacije, a u drugoj izračunavanjem iz
matematičkog izraza funkcije optimizacije.
Trajektorija
pomeranja
S0 S1 simpleks-planova
S2 S3
ka optimumu
dvofaktornog
procesa
Oblici pravilnih simpleksa

9
 Gaus-Zajdelova metoda
U Gaus-Zajdelovoj metodi ili, kako se još naziva, metoda uzastopnih promena
ulaznih veličina menja se, polazeći od neke polazne tačke Mp=M1, sukcesivno, jedna
za drugom, svaka nezavisno promenljiva veličina, sve dotle dok se u pravcu te
promenljive veličine ne dostigne ekstrem date funkcije optimizacije, tj. do tačke M2.

Zaustavljanje procedure
uzastopnih promena
ulaznih veličina (za slučaj
dvodimenzionalne funkcije
Fc) na granici Fgj (a) i
grebenu H funkcije Fc (b)

Zatim se, počevši od tačke M2, menja, na isti način, naredna promenljiva veličina, a
posle nje i ostale, sve do tačke optimuma funkcije Fc. Pri promeni jedne, ostale
promenljive veličine zadržavaju stalnu vrednost. Redosled uzastopnih promena
nezavisnih veličina potpuno je proizvoljan.
Tačka ekstrema funkcije optimizacije Fc pri promeni neke veličine xi određuje se
relativno lako pomoću poznatih postupaka iz matematičke analize.
Metoda se odlikuje krajnjom jednostavnošću iterativne procedure i odsustvom
računanja parcijalnih izvoda. Mana metode je, međutim, u njenoj relativno dugoj
proceduri i u značajnim teškoćama određivanja optimuma funkcije Fc pri nailasku
na ograničenja Fgj, ili na oštri greben H funkcije Fc, a takođe i u otkrivanju nekog od
lokalnih ekstrema, zavisno od položaja početne tačke, umesto globalnog ekstrema.

Metoda relaksacije
Za razliku od Gaus-Zajdelove metode, u metodi relaksacije procedura kretanja ka
optimumu započinje iz neke početne tačke M1, ne u pravcu proizvoljno uzete ose
već u pravcu one ose za koju je promena (porast, opadanje) date funkcije
optimizacije Fc najveća.
Taj osni pravac ili pravac kretanja određuje se tako što se u početnoj tački
izračunavaju vrednosti parcijalnih izvoda funkcije Fc po svim nezavisno
promenljivim veličinama.
Dalji tok procedure odvija se tako što se u narednim
koracima (u tačkama M2, M3, M4,…,Mo) ponavljaju
ci operacije izvedene u prvom koraku (tačka M1).
Procedura se smatra završenom (što znači da je
određena tačka optimuma Mo) ako, pri kretanju iz
tačke Mo po bilo kom osnom pravcu, ne nastupa
bitna promena vrednosti funkcije optimizacije Fc.
Ovaj kriterijum se praktično izražava uslovom:
Kada 0 tada su parcijalni izvodi u k 2
tački nagomilavanja, odnosno tački  Fc 
optimuma, kojoj inače konvergira    
procedura ovog metoda, jednaki nuli i  1 xi 
što predstavlja poznati potrebni uslov
za ekstrem funkcije optimizacije
Fc.
Relaksaciona metoda, kao i Gaus-Zajdelova, vrlo je jednostavna, lako se
programira i automatizuje njena procedura. Pri tome je njena procedura nešto
kraća. Ima iste mane kao i Gaus-Zajdelova metoda.

10
 Metoda skeniranja
Ova metoda naziva se još i metoda potpunog pretraživanja, a karakteriše se
pretraživanjem vrednosti funkcije optimizacije Fc u tačkama dopuštene oblasti, u
kojoj ili na čijoj se granici nalazi optimum funkcije Fc.
Što je gustina tačaka, u kojima se ispituje vrednost funkcije Fc u dopuštenoj oblasti
D, veća, odnosno što je korak skeniranja manji, biće viša tačnost pretraživanja,
veća sigurnost da se u skupu lokalnih, bezuslovnih ili uslovnih, otkrije globalni
ekstrem i obratno.
Ali pri ovome treba imati u vidu to da veliki broj tačaka, odnosno obimni skup
računskih operacija, koji raste sa smanjenjem koraka skeniranja i povećanjem broja
ulaznih veličina, umanjuje se praktični značaj metoda, naročito kada je broj
ulaznih varijabli relativno velik.
Zato se ova metoda praktično vrlo uspešno koristi za identifikovanje optimuma
funkcije Fc, bez obzira na njen oblik i tipove funkcija ograničenja, samo u onim
slučajevima kada je relativno mala dimenzionalnost objekta odnosno modela
optimizacije, tj. kada broj ulaznih veličina nije veći od dve-tri.
Metoda se može kombinovati sa nekom drugom metodom i to tako što se
pomoću nje približno identifikuje uža oblast globalnog ekstrema, odnosno optimuma,
a zatim se drugom, na primer, gradijentnom metodom utvrdi tačka optimuma sa
željenom tačnošću.
Metode skeniranja se dele prema vrsti a) b)
plana pretraživanja optimuma u dopuštenoj
oblasti. Kako plan može biti u obliku mreže,
spirale, sa stalnim ili promenljivim korakom
xi itd., to se ove metode dele na metode
skeniranja po mreži, metode skeniranja
po spirali, metode skeniranja sa stalnim ili 0
promenljivim korakom, itd. skeniranje po mreži sa stalnim korakom

Metoda skeniranja
Metoda skeniranja po spirali je pogodna samo za slučaj dvodimenzionalnih funkcija
optimizacije Fc=Fc(x1,x2).
Metodologija skeniranja sa promenljivim korakom odvija se najčešće tako što se, u
prvoj fazi, identifikuje uža oblast D, oko optimuma primenom procedure sa
konstantnim i relativno velikim korakom x1i.
Zatim se, u drugoj fazi, pretražuje i određuje optimum sa
potrebnom tačnošću korišćenjem manjeg koraka
x2i<x1i, dakle, gušćeg rasporeda tačaka u
lokalizovanoj oblasti D1, oko optimuma Mo.
U tački ME funkcija Fc imala je ekstremnu vrednost,
najveću ili najmanju u odnosu na ostale tačke, utvrđenu
u prvoj fazi.
Pored jednostavnosti procedure i određene
sigurnosti identifikacije globalnog ekstrema,
metoda skeniranja poseduje još jedno D1
praktično značajno svojstvo: isključena je
potreba za izračunavanjem parcijalnih
izvoda. Uz to sistem ograničenja ne ME
otežava proceduru, jer se plan tačaka Mo
pretraživanja smešta u dopuštenu oblast,
pogotovo ako su funkcije ograničenja date
u obliku nejednačina. Ako je, međutim,
neka iz sistema funkcija ograničenja, ili ceo
sistem ograničenja, data u obliku jednačine
metoda skeniranja sa promenljivim korakom

11
 Dinamičko programiranje
Zadaci i objekti optimizacije, koji se rešavaju metodama linearnog i nelinearnog
programiranja, a koji su izloženi u prethodnim tačkama, smatraju se jednoetapnim ili
statičkim zadacima, jer ne zavise od vremena, pa se procedura određivanja
optimuma, odnosno upravljanja objektom, na primer, nekim procesom, proteže na
jednu etapu.
Ako, međutim, objekat optimizacije, na primer neki proces, zavisi od vremena, tj.
ako se njegova optimizacija ili njegovo optimalno upravljanje izvodi u više
sukcesivnih etapa, u više vremenskih perioda, čime se postiže optimizacija ili
optimalno upravljanje procesa u celini, tada je reč o višeetapnim zadacima, odnosno
procesima, koji se rešavaju metodama dinamičkog programiranja.
Ali metodologija dinamičkog programiranja sadrži jednu manu: za razliku od mnogih
prethodnih metoda, u kojima su definisani i razvijeni relativno strogi i univerzalni
algoritmi rešavanja optimizacionih zadataka, u metodama dinamičkog programiranja
nedostaje ova univerzalnost algoritma, pa se pojedine grupe optimizacionih
zadataka rešavaju na osnovu posebnih, za te grupe razvijenih algoritama. Inače,
složeni problemi višefaktornosti rešavaju se primenom računara.
U tehnici i proizvodnoj tehnologiji postoje brojni objekti optimizacije koji se rešavaju
metodama dinamičkog programiranja. Među ove objekte, odnosno optimizacione
zadatke, spadaju sledeći osnovni zadaci:
• Optimizacija proizvodnih tehnologija, odnosno optimizacija procesa obrade delova na obradnim sistemima
sa stanovišta minimalnog vremena obrade i niz drugih,
• Optimalno planiranje proizvodnih programa,
• Optimalno projektovanje i optimizacija konstrukcija, mehanizama, jedinica i sistema proizvodne tehnike,
• Optimalna zamena i modernizacija obradnih i tehnoloških sistema, sistema upravljanja i dr.,
• Analiza pouzdanosti elemenata i sistema proizvodne tehnike,
• Optimalna raspodela resursa,
• Optimalno korišćenje obradnih i tehnoloških sistema i dr.

Dinamičko programiranje
Primer iz ove grupe zadataka: neka je za obradu jedne serije delova potrebno, u i-
tom mesecu, mi obradnih sistema. Ako se u sledećem (i+1)-om mesecu menja obim
rada, za što je potrebno mi+1 obradnih sistema za obradu date serije delova,
potrebno je da se, pri zadatom obimu serije, odredi optimalni broj obradnih
sistema, koji će se koristiti u svakom mesecu, kako bi se postigli minimalni
troškovi obrade date serije:

• Rešavanje transportnih problema, kao što su proizvodne linije i uopšte u

transportu, na primer, određivanje najkraćeg puta na mreži i dr.,
• Optimalno upravljanje zalihama,
• Rešavanje zadataka mrežnog planiranja i niz drugih.

Metodologija dinamičkog programiranja odlikuje se raščlanjivanjem ili

dekompozicijom nekog složenog optimizacionog zadatka, tj. zadatka koji sadrži,
uz ostalo, veći broj promenljivih, a koji se inače rešava ovim metodom, na niz
uzastopnih etapa, pri čemu sada, u pojedinim etapama, figuruše relativno manji
broj varijabli. Time se olakšava rešavanje datog optimizacionog zadatka. To je prvi,
opšti korak algoritma ove metodologije.
Drugi korak se odnosi na primenu Belmanovog principa optimalnosti na
optimizaciju ovakvih višeetapnih procesa. Prema ovom principu optimalno rešenje
se karakteriše time da, bez obzira na to kakvo je neko dato rešenje, naredno rešenje
mora biti optimalno u odnosu na to dato rešenje. To važi za sve etape procesa, a to
znači da sva naredna rešenja moraju biti optimalna u odnosu na početno, bez obzira
na to kakvo je to početno rešenje.

12
 Dinamičko programiranje
Metod dinamičkog programiranja se koristi pri rešavanju optimizacionih zadataka
šije su funkcije optimizacije separabilnog oblika.
(2.18)
Za separabilnu funkciju optimizacije i funkcije ograničenja karakteristično je da se
izražavaju oblicima:
Fc  F1 ( x1 )  F2 ( x2 )  F3 ( x3 )  ...  Fn ( xn )
Fgi  Fgi1 ( x1 )  Fgi 2 ( x2 )  Fgi3 ( x3 )  ...  Fgin ( xn )  0
To dopušta da se procedure optimizacije mnogih objekata tretiraju kao višeetapni
procesi, pa, imajući u vidu ovo, mnogi se optimizacioni modeli sa separabilnim
funkcijama optimizacije mogu svesti na modele sa jednim ograničenjem:
n
Fc  g1 ( x1 )  g 2 ( x2 )  g3 ( x3 )  ...  g n ( xn )   g (x )
i 1
j j

Gde su g j ( x j )  c j x j - funkcije pojedinih dobiti koje mogu imati linearni ili nelinearni
oblik.

Sistemom funkcija koje su definisane metodom dinamičkog programiranja definiše se

algoritam određivanja optimalnog rešenja u datom optimizacionom zadatku.

Metodom dinamičkog programiranja se vrlo uspešno rešavaju zadaci optimizacije

diskretnih, višeetapnih procesa čiji su kriterijumi optimalnosti izraženi u obliku
aditivnih, odnodno separabilnih funkcija, sastavljenih od parcijalnih funkcija
optimizacije pojedinih etapa.

13
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

EKSPERIMENTALNE METODE OPTIMIZACIJE

Dr Dejan Lukić

Boks-Vilsonova gradijentna metoda

Primenom opšte teorije Boks-Vilsonove metode mogu se uspešno rešiti tri
zadatka tehnoekonomske optimizacije procesa. To su:
1. Statistička identifikacija nepoznatih parametara ili efekata u
pretpostavljenom linearnom ili nelinearnom matematičkom modelu
procesa, sa ocenom adekvatnosti modela, uz najmanje moguće troškove i
vreme ispitivanja, ali i uz visok stepen pouzdanosti rezultata,
2. Analiza signifikantnosti pojedinih kontrolisanih faktora procesa,
odnosno pouzdana selekcija na grupe signifikantnih i nesignifikantnih faktora,
što je značajno u metodologiji i tehnici optimizacije procesa i
3. Utvrđivanje najpovoljnijih radnih uslova procesa preko identifikacije
gradijentnih linija ili optimalnih režimsko-tehnoloških trasa upravljanja
procesom pri nepoznatom obliku f-je optimizacije (eksperimentalno-statistička
optimizacija i upravljanje procesom na osnovu empirijske povratne sprege).
Kada se primeni na treći zadatak, metoda je poznata pod nazivom Boks-
Vilsonova gradijantna metoda, i koristi se prvenstveno u onim slučajevima
kada je polje šuma (disperziono polje) u ispitivanom procesu relativno malo.
2
dugotrajno i skupo 2 pogrešan
Suština metode je u optimum
razvijenom algoritmu a) b)
sukcesivnih koraka
pomoću kojih se na brz način
i sa relativno malo troškova
vrši kretanje po
gradijentnoj liniji ka
optimalnoj oblasti i optimumu
obradnog procesa.
Jednofaktorni metod identifikacije
1 optimuma 1

1
 Boks-Vilsonova gradijentna metoda
Operativni postupak po Boks-Vilsonovoj gradijentnoj metodi, tj. kretanje po
gradijentnoj liniji do optimuma (Mo) procesa, sastoji se iz određenog broja
sukcesivnih ciklusa. k 2

zajedničku strukturu:

Pojedini ciklusi imaju sledeću yˆ  b0  bi xi
i 1

Na taj način se opisuje jedan manji deo površine

reagovanja polinomnom funkcijom prvog
stepena na osnovu eksperimentalno realizovane
plan-matrice prvog reda. Cilj ovog opisivanja nije
predikcija procesa, odnosno karakteristike procesa
y ili nivoa kriterijuma optimalnosti Fc, već definisanje
pravca i smera gradijenta na gradijentnoj liniji. 1

Broj ponavljanja eksperimenata zavisi od veličine polja šuma, poznate i kao

veličine ukupne greške eksperimenata. Ako je ova greška mala, tj. ako su
rezultati dovoljno stabilni i pouzdani, ponavljanje se izvodi u jednoj tački, centralnoj
ili u tački sa najpovoljnijim rezultatima. U suprotnom, ponavljanje treba izvesti u
svim tačkama plana.
•Definisanje gradijenta funkcije (grad y) a potom i jednačina prave (xk=λ*bk) u
odnosu na centralnu tačku ortogonalnog plana, pri čemu vrednost parametra 
koja određuje položaj (korak) uzastopnih tačaka na gradijentnoj liniji u okviru
jednog ciklusa. Na bazi koraka se u pravcu gradijentne linije određuju koordinate
sledeće tačke plana eksperimenta.
Veličina koraka utiče na broj eksperimenata u ciklusu. Pri manjem koraku biće
veći broj eksperimenata, ali pri suviše velikom koraku može se preskočiti optimum.

Boks-Vilsonova gradijentna metoda

Tačkom sa najboljim rezultatom završava se posmatrani ciklus. Ova tačka se
uzima za centralnu tačku ortogonalnog plana u narednom ciklusu čija su
struktura i postupak ispitivanja identični prethodnom ciklusu.
Ciklusi se nastavljaju sve do onog trenutka kada svi koeficijenti regresije bi
linearnog modela postanu nesignifikantni tj. kada se uđe u optimalno
područje obradnog procesa, za koje je linearni model najčešće neadekvatan pa
se dalje preciznije utvrđivanje položaja optimuma u ovoj oblasti izvodi preko
planova i modela drugog ili višeg reda.
Može se dogoditi da na gradijentnoj trasi jedan ili nekoliko efekata, odnosno
koeficijenata modela prime vrlo male vrednosti u odnosu na druge efekte.
Mogući razlozi za to su:
•Dotični faktori nisu signifikantni, pa se posle testiranja mogu isključiti iz dalje
analize procesa, što uprošćuje, ubrzava i pojeftinjuje analizu,
•Vrednosti faktora nalaze se u blizini svojih optimuma, pa se gradijentna
trasa usmerava u pravcu ostalih faktora i
•Uzak interval varijacije faktora, proizišao iz respektivne šeme kodiranja, pa je
nužna korekcija šeme kodiranja, odnosno intervala varijacije.
Navodi se, kao primer ilustracije izložene procedure metoda, optimizacija
geometrijskih elemenata strugarskog noža sa pločicom od tvrdog metala,
izvedena na osnovu postojanosti kao kriterijuma optimizacije. Primenjen je Boks-
Vilsonov gradijentni metod, Režimi obrade: v=100 m/min, s=0,1 mm/o, a=2 mm,
tvrdoća obratka HB=320-330 kN/cm2, obrada bez hlađenja. Izdvojen je sistem od
pet primarnih geometrijskih elemenata: x1=, x2=, x3=, x4=1 i x5=r
(petofaktorni proces).

2
 Plan i rezultati eksperimenta
Najpovoljniji rezultat PLAN 25-2
T
R. br. FAKTORI
ostvaren je u    1 r min
eksperimentu No.3 . 1 OSNOVNI NIVO (X0i) 45 10 -5 15 0,5

(T  54min) 2
INTERVAL
VARIJACIJE (wi)
5 2 2 3 0,2

3 GORNJI NIVO (Xgi) 50 12 -3 18 0,7

Time je završen prvi
4 DONJI NIVO (Xdi) 40 8 -7 12 0,3
ciklus. Naredni ciklus
izvodi se na identičan 5 KOD FAKTORA x0 x1 x2 x3 x4=x1x2x3 x5=x1x3 -
način, sa centrom TAČKA 1 +1 -1 -1 -1 -1 +1 21
plana u tački No.3. 2 +1 +1 -1 -1 +1 -1 12
3 +1 -1 +1 -1 +1 +1 19
4 +1 +1 +1 -1 -1 -1 24
6
5 +1 -1 -1 +1 +1 -1 12
6 +1 +1 -1 +1 -1 +1 15
7 +1 -1 +1 +1 -1 -1 24
8 +1 +1 +1 +1 +1 +1 33
7 bi 20 1 5 1 -1 2 -
8 biwi - 5 10 2 -3 0,4 -
9 =/bb 1/5
10 KORAK biwi 1 2 0,4 -0,6 0,08 -
ZAOKRUŽEN
11 1 2 1 -1 0,1 -
KORAK
EKSPERIMENTI NA
GRADIJENTNOJ LINIJI 46 12 -4 14 0,6 24
No.1
No.3 48 16 -2 12 0,8 54
No.5 50 20 0 10 1,0 9

Metode slučajnog pretraživanja

Sve metode slučajnog ili stohastičkog pretraživanja temelje se, pri
definisanju pravca kretanja ka optimumu i određivanja optimuma nekog objekta
optimizacije, na teoriji slučajnih brojeva, tj. na slučajnom izboru vrednosti
nezavisnih promenljivih x  ( x )
i i  1, k
u pojedinim koracima operativne procedure metode.
Bitan pojam ovih metoda je slučajni vektor:   (1 , 2 ,3 ,..., k )
kojim se definiše slučajni pravac u višefaktornom (k-tom) prostoru. Ovaj
vektor može primiti, sa jednakon verovatnoćom, bilo koji pravac u k-tom
prostoru. Njegov intenzitet je, uz to, jednak jedinici: (|  | 1)

Postoji više metoda slučajnih pretraživanja. Među njima su najvažnije:

• metoda "slepog" pretraživanja,

• metoda slučajnih pravaca,
• metoda slučajnih pravaca sa obrnutim korakom,
• slučajna metoda Nollau-a i Fürst-a,
• slučajna EVOP-metoda i dr.

3
 Slučajna EVOP metoda
Jednu vrlo jednostavnu ili efektivnu varijantu metoda slučajnih pretraživanja
predstavlja slučajna EVOP-metoda ili REVOP-metoda (Random EVolutionary
OPeration).
Ovu metodu karakterišu četiri osnovna obeležja:
1. Primenjuje se u optimizaciji složenih procesa sa vrlo velikim brojem ulaznih,
upravljajućih faktora (slučaj višefaktornih procesa),
2. Odluke o prirodi i toku optimizacije se donose direktno na osnovu
eksperimentalnih rezultata,
3. Metod je koncipiran za optimizaciju procesa u direktnim proizvodnim
uslovima i
4. Struktura i algoritam metoda vrlo su jednostavni: broj eksperimenata je mali,
u odnosu na izrazito veliki broj ulaznih faktora, i malo zavisi od broja faktora,
analiza rezultata svedena je na proste numeričke operacije, izbegnut je proračun
koeficijenata višestruke regresije.
Optimizacija procesa pomoću slučajne EVOP-metode deli se na dve etape:
1.Selekciju singnifikantnih ulaznih faktora i 2.Neposrednu optimizaciju procesa
1.S obzirom da postoji mogućnost da se neki uticajni (k+1)-ti faktor propusti i ne
obuhvati eksperimentalno-statističkom analizom, pribegava se uključenjem svih
relevantnih faktora, što, na drugoj strani, čini sistem respektivnih ulaznih faktora
mnogobrojnim.
Rešenje problema postiće se primenom metoda selekcije faktora, kojim se
izdvajaju signifikantni ulazni faktori iz obimnog skupa indentifikovanih faktora. U
okviru metoda selekcije faktora razvijeno je više postupaka.

Slučajna EVOP metoda

RE@IMSKE ULAZNI FAKTORI PROCESA EKSPERIM.
TA^KE REZULTATI
(E) x1 x2 x3 x4 x5 x6 x7 x8 x9 x10 (y)

2. Posle izdvajanja skupa E

d1
0 5,0
4
5,0
9
5,0
1
5,0
5
5,0
7
5,0
5
5,0
4
5,0
8
5,0
5
5,0
9
14,2

signifikantnih faktora, započinje D

E 1
1  d 12 / 4 0
 E 0  D 1
+0,4
5,4
-2,0
3,0
+0,0
5,0
-0,6
4,4
-1,2
3,8
+0,6
5,6
-0,4
4,6
-1,6
3,4
-0,6
4,4
-2,0
3,0 22,3
druga etapa tj. primena EVOP E 2  E
d
1  D 1 5,8
0
1,0
5
5,0
5
3,8
4
2,6
5
6,2
5
4,2
5
1,8
0
3,8
4
1,0
3
16,0

metode. D 2  d
2
2
2 /12 -0,0 +2,1 -2,1 -1,3 -2,1 +2,1 -2,1 -0,0 +1,3 +0,4
E 3  E 1  D 2 5,4 5,1 2,9 3,1 1,7 7,7 2,5 3,4 5,7 3,7 31,8
A 4  E 3  D 2 5,4 7,2 0,8 1,8 -0,4 9,8 0,4 3,4 7,0 4,4
E 4 5,4 7,2 0,8 1,8 0,4 9,8 0,4 3,4 7,0 4,4 39,6
Na navedenom primeru pokazana A 5  A
E
4  D 2 5,4
5,4
9,3
9,3
-1,3
1,3
0,5
0,5
-2,5
2,5
11,9
11,9
-1,7
1,7
3,4
3,4
8,3
8,3
5,1
5,1 31,3
je procedura primene slučajne d3
5

2
1 4 8 7 1 6 0 3 5 0
 d
EVOP-metode na jednom D
A
3

6  A
3

4
/ 30
 D 3
-0,0
5,4
+0,5
7,7
+2,1
2,9
+1,8
3,6
+0,0
-0,4
-1,2
8,6
+0,0
0,4
+0,3
3,7
+0,8
7,8
-0,0
4,4
desetofaktornom procesu. U A 7
E
 A
6

4  D 3
5,4
5,4
7,7
6,7
2,9
1,3
3,6
0,0
0,4
0,4
8,6
11,0
0,4
0,4
3,7
3,1
7,8
6,2
4,4
4,4
30,8

praksi se formira radna tablica E

d
7 5,4
3
6,7
8
1,3
9
0,0
7
0,4
6
11,0
7
0,4
4
3,1
9
6,2
5
4,4
1
38,0

slučajne EVOP-metode, u koju se

4
2
D 4  d 4 / 40 -0,2 +1,6 2,0 -1,2 -0,9 -1,2 -0,4 +2,0 -0,6 -0,0
A  A  D 5,2 8,8 2,8 0,6 -1,3 8,6 0,0 5,4 6,4 4,4
unose: 8

E 8
4 4

5,2 8,8 2,8 0,6 1,3 8,6 0,0 5,4 6,4 4,4 23,5
A  A  D 5,6 5,6 -1,2 3,0 0,5 11,0 0,8 1,4 7,6 4,4
• eksperimentalni rezultati,
9 4 4

E 9 5,6 5,6 1,2 3,0 0,5 11,0 0,8 1,4 7,6 4,4 32,8
d 5 9 7 3 1 2 6 1 7 1 8

• rezultati proračuna i
2
D 5  d 5 / 40 -2,0 -1,2 -0,2 -0,0 -0,1 -0,9 +0,0 +1,2 +0,0 +1,6
A 10  A 4  D5 3,4 6,0 0,6 1,8 -0,5 9,1 0,4 4,6 7,0 6,0
E 3,4 6,0 0,6 1,8 0,5 9,1 0,4 4,6 7,0 6,0 5,51
• tok kretanja ka optimumu
10

A 11  A 1 0  D 5 1,4 4,8 0,4 1,8 0,4 8,2 0,4 5,8 7,0 7,6
E 1,4 4,8 0,4 1,8 0,4 8,2 0,4 5,8 7,0 7,6 7,16
procesa: A 12
11

 A 11  D 5 -0,6 3,6 0,2 1,8 0,3 7,3 0,4 7,0 7,0 9,2
E 12 0,6 3,6 0,2 1,8 0,3 7,3 0,4 7,0 7,0 9,2 88,15
A 13  A 12  D 5 -2,6 2,4 0,0 1,8 0,2 6,4 0,4 8,2 7,0 10,8
E 13 2,6 2,4 0,0 1,8 0,2 6,4 0,4 8,2 7,0 10,8 82,3
d 6 1 1 7 4 2 6 9 3 8 1
2
D 6  d 6 / 40 -0,0 +0,0 -1,2 -0,4 -0,1 -0,9 +2,0 +0,2 +1,6 +0,0
A 14  A 12  D 6 -0,6 3,6 -1,0 1,4 0,2 6,4 2,4 7,2 8,6 9,2
E 14 0,6 3,6 1,0 1,4 0,2 6,4 2,4 7,2 8,6 9,2 90,42
A 15  A 14  D 6 -0,6 3,6 -2,2 1,0 0,1 5,5 4,4 7,4 10,2 9,2
E 15 0,6 3,6 2,2 1,0 0,1 5,5 4,4 7,4 10,2 9,2 84,5
d 7 4 3 3 6 1 2 8 8 5 9
2
D 7  d 7 / 40 -0,4 -0,2 +0,2 -0,9 +0,0 +0,1 -1,6 +1,6 -0,6 -2,0
A 16  A 14  D 7 -1,0 3,4 -0,8 0,5 0,2 0,5 0,8 8,8 9,2 7,2
E 16 1,0 3,4 0,8 0,5 0,2 6,5 0,8 8,8 9,2 7,2 82,6
A 17  A 14  D 7 -0,2 3,8 -1,2 2,3 0,2 6,5 4,0 5,6 8,0 11,2
E 17 0,2 3,8 1,2 2,3 0,2 6,5 4,0 5,6 8,0 11,2 92,58

4
 Slučajna EVOP metoda
Polazna tačka metode bira se tako da se poklapa sa regularnim radnim uslovima I
ona se kodira sa 5,0 za sve ulazne faktore.
Oko polazne tačke simetrično se raspoređuje (u okviru izabranih intervala
varijacije) gornji odnosno donji nivo faktora sa kodovima 10,0 i 0,0.
Nakon izvršenog eksperimenta u polaznoj tački (E0), bira se naredna režimska
tačka na slučajan način: svakom faktoru pridružuje se na slučaj jedan od brojeva od
0 do 9. Koordinate vektora, koji povezuje polaznu tačku E0 sa novom tačkom E1,
određuje se iz formule: d12
D1 
9

c 15

Koordinatama D1 se pridružuje, opet 16

na slučajan način, pozitivan ili 6

5 14
17
negativan znak. 9

4
U tako određenoj drugoj režimskoj tački 10 11 12 13
8
(E1=E0+D1) izvodi se drugi eksperiment, 3
7
pa ako je dobijeni rezultat povoljniji od 0
prethodnog, nastavlja se treći 2 1
eksperiment u tački E2=E1+D1, i tako
redom sve dok je naredni rezultat
10
povoljniji od prethodnog. Šema pravaca eksperimentalnih ispitivanja
prema slučajnoj EVOP- metodi
Kada se u nekom koraku pojavi slučaj da je dobijeni eksperimentalni rezultat
nepovoljniji od prethodnog, menja se pravac trase eksperimenta tako što se
utvrđuju nove vrednosti slučajnih veličina d, izračunavaju karakteristične vrednosti
D a zatim i koordinate nove režimske tačke, polazeći od one prethodne tačke u
kojoj je postignut najbolji eksperimentalni rezultat.

Simpleksna metoda
Geometrijski model faktornog plana u simpleksnom metodu ima oblik pravilnog ili
regularnog simpleksa, tj. režimske tačke višefaktornog procesa obrazuju pravilan
simpleks u višefaktornom ili hiperprostoru.
Simpleks, dakle, definiše skup k+1 nezavisnih tačaka koje obrazuju mnogogranu
figuru u k-dimenzionom prostoru. Za k=3 simpleks predstavlja proizvoljni tetraeder
koji je nepravilna trostrana piramida, ali i pravilna trostrana piramida ako je
pravilan simpleks, za k=2 formira se dvodimenzionalni simpleks u vidu trougla, za
k=1 je jednomenzionalni simpleks u obliku duži i najzad, pod nula-dimenzionim
simpleksom podrazumeva se tačka.
Skoro redovno se u simpleksnom S0 S1
S3
metodu koriste pravilni simpleksi, koji se S2
definišu kao skup k+1 tačaka u k-
dimenzionom prostoru raspoređenih Oblici pravilnih simpleksa do k=3
jedna od druge na istom rastojanju.
Vrhovi pravilnog simpleksa čine simpleks-plan sa k+1 eksperimenata. To je plan
prvog reda sa minimalnim brojem tačaka.
Izvodi se k+1 eksperimenata u prvoj seriji i identifikuje se tačka sa
najnepovoljnijim rezultatom. Ova se tačka isključuje i formira novi iz prethodnog
simpleksa tako što mu se, mesto isključene, dodaje nova, njoj simetrična tačka u
odnosu na suprotnu granu simpleksa.
Centar novog pravilnog simpleksa nalazi se na pravcu koji povezuje isključenu
tačku i centar njene grane prethodnog simpleksa. To je istovremeno i pravac
pomeranja simpleks-plana, koji se, u opštem slučaju, ne poklapa sa pravcem
gradijenta, ali je upravljen ka višim nivoima efekata i kvaliteta datog procesa.

5
 Simpleksna metoda
Ovakav metod ili pravilo sukcesivnog pomeranja simpleksa iz jednog u drugi
položaj odnosno pomeranje u nov, njoj simetrićan položaj u odnosu na granu
naziva i metod refleksije. Refleksijom se, dakle, "pokreću" simpleksi po
simpleksnoj trajektoriji ka traženom optimumu objekta.
Pored metoda refleksije, simpleksi se sukcesivno "pokreću" ka optimumu objekta i
pomoću, još tri metoda poznata pod imenom metod rastezanja, metod sabijanja
i metod redukcije. U ovim metodama simpleks gubi svojstvo pravilne krute figure i
prelazi u tzv. fleksibilni simpleks.
Pre formiranja matrice početnog simpleks-
plana radi eksperimentalne optimizacije nekog
višefaktornog procesa potrebno je da se:
• Izvrši selekcija ulaznih faktora procesa,
izdvajanjem bitnih faktora,
• Definišu granice eksperimentalne oblasti
uzimajući u obzir granične uslove procesa,
• Izaberu koordinate centralne tačke plana,
odnosno vrednosti osnovnih nivoa ulaznih,
upravljačkih faktora i
• Utvrdi metrika višefaktornog prostora, Trajektorija pomeranja simpleks-
odnosno intervali varijacije ulaznih faktora i planova ka optimumu dvofaktornog
kodovi nivoa faktora. procesa

Simpleksna metoda
v1 v1
a) b)
U praktičnoj primeni simpleksnog metoda S0 S1 S1
moguć je jedan specifičan slučaj: S0
cirkulacija simpleks-planova oko C0 C1 v5
v3 v4 C0 C1
određene tačke. Cirkulacija se otkriva v4 v2
stalnim prisustvom jedne iste tačke u
simpleks-planu i posle k+1 koraka, tj. v2 v3
posle ukupno 2(k+1) eksperimenata Formiranje pravilnih simpleksa S1 iz
računajući od njenog ulaska u simpleks. simpleksa So za dvo i trofaktorni proces
Postoje dva moguća uzroka cirkulacije.
Prvi, tačka se nalazi u užoj okolini
optimuma procesa, i drugi, u tački je, sa
izmerenom vrednošću, superponiran visok Cirkulacija simpleks-
pozitivan šum procesa. Oba uzroka se planova u optimalnoj
otkrivaju ponavljanjem eksperimenata u oblasti
ovoj tački.

Dogodi li se da izmerena vrednost y4 bude

najnepovoljnija u novom simpleksu S2, pri čemu je
y1 bilo najnepovoljnije u simpleksu S1, tada nastaje
oscilovanje između novog (S2) i prethodnog (S1)
simpleksa pa se prekida dalja primena pravila
refleksije, a ispitivanje se koncentrše na početni
simpleks S1 tako što se iz simpleksa S1 isključuje
sledeća nepovoljna vrednost, odnosno vrh A2 i
Slučaj oscilovanja simpleks-plana formira novi simpleks S3.

6
 Simpleksna metoda
Ograničenja upravljajućih faktora prisutna
su skoro redovno u proizvodnim uslovima.
Nova tačka novog simpleksa ne sme 13
pasti u nedozvoljenu oblast jer bi se
time narušio normalan režim procesa. Ako 11 12
kontrola položaja ove tačke, pokaže da se 9
ona nalazi u nedozvoljenoj oblasti, tada se 10
iz prethodnog simpleksa isključuje (mesto 7
najnepovoljnije tačke naredna nepovoljna 8
tačka. 5 6

Simpleks metod sa ograničenjima 3 4

1'
upravljajućih faktora procesa
2 1
Oblici fleksibilnih simpleksa
v3 v3
Mane pravilnog simpleksa otklanjaju sea) S0 S1 S1i b)
S0 S1
ili se ublažavaju do tolerantnog stepena v1 = vt = vg v1 = v t = vg
v4 v5 v6 v4 = v3r v5
razvojem simpleksnih procedura ali na
bazi fleksibilnog simpleksa. Ako se c) v1r
v3
pravilni simpleks učini fleksibilnim, kao v2 = vd S0 S1 S1r v2 = vd
na primer elastičnom mnogogranom
v1 = v t = vg
figurom, koji se po volji može istezati i v7 v4 v5
sabijati, tada se postiže bolje
prilagođavanje simpleks-planova S1s
topologiji date funkcije optimizacije Fc. v2 = vd
Ilustracija rastezanja (a), redukcije (b) i sabijanja (c)
dvodimenzionog simpleksa

Regresiona metoda
Primenom regresione metode postižu se, u nauci i tehnici, važni ciljevi:
• Postavljanje matematičkog modela, odnosno jednačine višestruke regresije za
raznovrsne objekte sa analizom adekvantnosti modela i signifikantnosti
pojedinih faktora, odnosno promenljivih veličina, u modelu. Pri tome se modeli
odnose, kako na modele karakteristika, tako i na funkcije optimizacije Fc objekta.
• Proučavanje mehanizama nastanka pojava i dejstava u datom objektu
• Otkrivanje veza među pojavama i utvrđivanje oblika, karaktera i stepena veza
između ovih pojava, na primer, analiza karaktera i stepena uticaja pojedinih
faktora na posmatrane karakteristike, nekog objekta na osnovu matematičkog
modela tog objekta.
Definisanje optimalnog vektora xo  ( x10 , x20 , x30 ,..., xk 0 )
pri čemu se postiže optimalna vrednost posmatrane karakteristike y=yo ili funkcije
optimizacije Fc=Fco nekog objekta.
U vezi sa prvim ciljem treba znati da matematički model, odnosno stohastički
model ili višestruka regresija, nekog višefaktornog objekta mora da sadrži dve
osnovne komponente:
1. Funkciju srednjih vrednosti yˆ  E ( y) ili geometrijsko mesto centara grupisanja
frekvencija u posmatranom višefaktornom prostoru i
2. Intervale pouzdanosti IPy oko pojedinih centara grupisanja, odnosno oko
regresione krive, unutar kojih se, sa verovatnoćom Pgs, raspoređuju vrednosti
karakteristike odnosno frekvencije y
Postavljanjem konkretnog oblika višestruke regresije ili funkcije cilja za dati
objekat optimizacije, završava se prva etapa u proceduri regresionog metoda.

7
 Regresiona metoda
U drugoj etapi se definiše traženi optimum datog objekta optimizacije primenom
nakog od analitičkih metoda na višestruku regresiju, dobijenu u prvoj etapi. Ovo je
moguće jer se statistički model, odnosno višestruka regresija, datog objekta može,
kao i svaki dati matematički model, optimizirati analitičkim metodama.Iz ovog sledi da
regresiona metoda predstavlja, u suštini, kombinaciju eksperimenata, odnosno
empirijske optimizacije i analitičke optimizacije, dakle, kombinovanu
eksperimentalno-analitičku metodu optimizacije objekta.
Primenjen na optimizaciju objekta, suština regresione metode iskazuje se kroz
dve opšte procedure:
2. Modeliranje objekta u užoj oblasti D1
1. Modeliranje datog objekta u optimuma Mo unutar dopuštenog
celokupnom dopuštenom domenu D domena D
Fgi
Fi= const.
D D1
D

Fg2
Fgn
Fg1

Regresiona metoda
Prva metodologija se odlikuje time da se modelira, tj. postavlja jedinstveni model
objekta za celokupni obuhvaćeni domen D, dakle, jedan model datog objekta koji
važi za sve tačke dopuštenog višefaktornog prostora (veći broj eksperimenata,
model je složeniji).
Druga metodologija je razvijena za minimalan broj eksperimenata. Procedura je
podeljena u dve etape.
U prvoj etapi procedure primenjuje se neka od eksperimentalnih metoda sa
iterativnim, višekoračnim algoritmom, na primer, Boks-Vilsonova ili simpleksna
metoda. Izabrani algoritam se sledi, tj. minimalna serija eksperimenata se izvodi, na
trajektoriji gradijentnoj ili simpleksnoj, sve do ulaska u uže područje traženog
optimuma datog objekta kada se i završava prva etapa procedure.
Druga etapa procedure obuhvata modeliranje identifikovane uže optimalne oblasti,
uže oblasti oko optimuma, primenom planova za matematičko modeliranje
objekta. Ovde se koriste višefaktorni planovi višeg reda-centralni kompozicioni plan
koji omogućava da se sa relativno malim brojem eksperimenata modelira uža oblast
optimuma datog objekta.
Osnovne jednačine metode

• Jednačine ocene signifikantnosti parametara modela,

• Jednačine kriterijuma za ocenu adekvatnosti modela i
• Jednačine granica pouzdanosti modela.

8
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

METODA SIMULACIJE

Dr Dejan Lukić

Metoda simulacije
U tehnici se pojam simulacije najčešće shvata kao tehnika razvoja i realizacije
modela realnog objekta, odnosno sistema, u nameri da se prouče ponašanja
tog sistema, bez ometanja njegove okoline.
Simulacija obuhvata širok spektar metoda i aplikacija koje oponašaju realni
sistem, najčešće primenom računara i odgovarajućih programskih sistema za
simulaciju.
Savremena simulacija podrazumeva simulaciju kao eksperimentisanje na
računaru. Simulacija u osnovi obuhvata tri elementa:
• realni sistem,
• model sistema i
• računar,
kao i dve relacije među njima:
• modeliranje i
• simulaciju
Model je apstrakcija realnosti, odnosno
najčešće uprošćena slika realnosti. Razume
se da nivo apstrakcije u procesu modeliranja
utiče na kvalitet, odnosno pouzdanost
modela, a time i na uspešnost predstavljanja
realnog sistema.
U pogledu klasifikacije, modeli mogu biti
fizički, apstraktni, statički, dinamički,
stohastički, deterministički i diskretni.

1
 Osnovne faze procesa simulacije
Relacija modeliranja se odnosi na validnost, odnosno
valjanost modela, jer se na osnovu njega donose
odluke o upotrebljivosti rezultata simulacije, izmeni
modela, izmeni podataka, daljem nastavku i ponavljanju
simulacije.
Relacija simulacije odnosi se na proveru da li
simulacioni program verodostojno prenosi model na
računar, kao i tačnost kojom računar izvršava
instrukcije modela.

Simulacioni proces, bez obzira na moguće rizike koje

se mogu pojaviti u zavisnosti od problema koji se
rešava, može se predstaviti u vidu osnovnih koraka,
odnosno faza.

Pojam modeliranje i simulacija najčešće označava sklop

aktivnosti usmerenih na razvoj modela realnog
sistema i njegove simulacije na računaru. Simulacija
se posmatra kao proces koji je u nekom smislu kopija ili
pararela realnog procesa.

Realni sistem i njegovo modeliranje

Realnim sistemom mogu se smatrati stvarni sistemi ili zamišljeni, apstraktni
sistemi koji se mogu predstaviti na prihvatljiv i razumljiv način, koji nazivamo
modelom i sa kojim se vrši eksperimentisanje. Sistem se sastoji od delova,
odnosno komponenti koji se mogu identifikovati i čija su svojstva takva da svaka
komponenta deluje bar na jednu komponentu sistema.
Komponente sistema se opisuju numeričkim ili logičnim vrednostima, a njihovo
stanje u vremenu može biti promenljivo ili konstantno, pa takvo stanje komponenti
određuje i stanje realnog sistema.
Konstantno stanje komponenti sistema, čije se vrednosti atributa mogu u vremenu
menjati, svoj fizički položaj u sistemu ne menjaju, dok dinamičke komponente svoj
fizički položaj u sistemu menjaju u vremenu.
Osnovni element u
povezivanju realnog
sistema i modela je
odgovarajuća teorija.
Teorija služi za
objašnjenje ponašanja
realnog sistema i za
izgradnju modela na
bazi ključnih elemenata
teorije, pri čemu model
služi samo za njenu
proveru. Teorijom se,
zapravo, model
predviđa, objašnjava i
povezuje sa sistemom
na koji se odnosi.
Osnovne faze razvoja i primene metode simulacije

2
 Postupak simulacije
Metoda simulacije se primenjuje onda kada se utvrdi da je prikladna za rešavanje
postavljenog zadatka. Simulacija je u širem smislu postupak koji objedinjuje:
• snimanje podataka na realnom sistemu,
• eksperimentisanje na realnom sistemu,
• formiranje teorije,
• kreiranje koncepcijskog modela,
• programiranje,
• planiranje eksperimenta,
• eksperimentisanje programom na računaru i
• analizu rezultata tih eksperimenata.

Simulacija u užem smislu je čin

eksperimentisanja sa računarskim
modelom.
Pošto je simulacija eksperiment, ona daje
izlaz samo za neke vrednosti nezavisnih
promenljivih i parametara upotrebljenih u
tom eksperimentu.
Primenom simulacije u inženjerskom
projektovanju mogu se utvrditi osobine realnog
sistema, koji se projektuje, bez izrade
prototipa, što značajno doprinosi ukupnom
kvalitetu projektnog rešenja. Mesto i značaj simulacije u inženjerskom projektovanju

Verifikacija i valjanost modela

Verifikacija modela je provera da li se model, u svojim delovima i kao celina
ponašao onako kako je zamislio njegov kreator, odnosno da li je teorija precizno
prevedena u operacioni model.
Valjanost modela potvrđuje provera da li se model ponaša ekvivalentno realnom
sistemu, odnosno da li model daje isti izlaz kao realni sistem. Pri tome se pod
pojmom ekvivalentno podrazumeva zadovoljavajući stepen podudaranja
dobijenih rezultata.
Valjanost modela ispituje se kroz tri faze:
1. Prva faza pokazuje u kojoj se meri ponovljeni simulacioni rezultati međusobno
razlikuju za iste ulazne promenljive,
2. Druga faza pokazuje osetljivost izlaznih promenljivih zbog neznatne promene
ulaza.
3. Trećom fazom se utvrđuje međuzavisnost parova promenljivih u celom području
njihovih istraživanih vrednosti.

Optimizacija i simulacija
Simulacijom se može izvesti nekoliko varijanti i jednostavno izabrati najbolja
među njima, što još uvek ne znači da je izabrano rešenje optimalno. Simulacijom
se, dakle, ne optimzira, već se njome bira najpogodnija strategija između više
varijanti, ali se rezultati većeg broja eksperimentisanja mogu iskoristiti za
kreiranje optimizacionih modela.
U simulacione modele moguće je ugrađivanje procedure optimizacije.
Za različite oblasti primene simulacije, razvijeni brojni programski alati, odnosno
simulatori.

3
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

OSNOVE RAZVOJA I VIŠEKRITERIJUMSKO

VREDNOVANJE PROIZVODA

Dr Dejan Lukić

Pojam i karakteristike proizvoda

Proizvod predstavlja rezultat čovekove proizvodne aktivnosti motivisane željom
za stvaranje novih predmeta i usluga, prilagođenih ličnim i društvenim potrebama.
To svojstvo proizvoda čini njegovu upotrebnu vrednost, odnosno upotrebni
kvalitet. Ovako definisan proizvod može da se shvati:
• U širem smislu kao izlazni rezultat preduzeća i
• U užem smislu kao rezultat procesa proizvodnje koji se može iskazati
količinom proizvoda određenog kvaliteta.
Proizvodi i usluge se iznose na tržište i tu se razmenjuju kao roba, ali ne po
vrednosti, već po njihovoj ceni. Pod dejstvom ponude i tražnje, konkretna
vrednost proizvoda osciluje naviše ili naniže u odnosu na ove cene.
Fizički obim proizvodnje preduzeća javlja se kao konkretni asortiman, odnosno
proizvodni program više proizvoda koji se međusobno razlikuju po kvalitetu,
obliku, dimenzijama, nameni i slično.
Ukoliko je asortiman proizvodnje veći, utoliko su veće mogućnosti proizvođača da
se prilagođava tržišnim zahtevima i potrebama, ali utoliku su mu i složeniji uslovi i
organizacija proizvodnje.

Nestabilnost potrošačkih tražnji i promena u kupovnoj snazi potrošača, kao i

nestabilnost konkurentske pozicije do koje dovode česte inovacije i povećanje
broja konkurentskih proizvođača, jesu faktori koji proizvod čine vrlo dinamičnim
instrumentom marketinga.

1
 Kućišta
21% Igličasti lezaji
3%

Valjkasti lezaji
1%

Ostalo
Buričasti lezaji
11%
1%
Zglobni lezaji
0,1%

• PROIZVODNI PROGRAMKuglični lezaji

68%
Lezajne jedinice
6%

UKUPNI OBIM
OZNAKA BROJ TIPIZIRANIH PROIZVODNJE (2008. god.)
GRUPA KOTRLJAJNIH LEŽAJA
GRUPE LEŽAJA U GRUPI
(kom/god)
A Valjkasti 8 401619
B Buričasti 7 294
C Radijalni kuglični dvoredni 2 29335
Radijalni kuglični jednoredni 12
D Radijalni kuglični jednoredni 353455
10
podešljivi
Radijalni kuglični jednoredni
E 7 352674
podešljivi sa vijkom za pritezanje
F Igličasti 1 669

Pojam i karakteristike proizvoda

Proizvodi su najnestabilnije stvari u ekonomskom sistemu, budući da svaki
proizvod ima niz varijabilnih elemenata koji se moraju uzimati u obzir u sklopu
objašnjenja tzv. necenovnih aspekata konkurencije među istorodnim
proizvođačima, kao što su:
• Kroz inovaciju na proizvodu, proizvođač može efikasnije da prilagodi svoj
proizvodni asortiman potrebama i kupovnoj snazi potrošača,
• Razvoj nauke i tehnologije proširuje mogućnost razvoja novih i stvaralačko
modifikovanje postojećih proizvoda,
• Osvežavanje proizvoda ne zahteva posebno velika ulaganja, izmene su
moguće u relativno kratkom roku, a osim toga neki funkcionalni dodaci i rešenja
mogu biti na opcionoj osnovi,
• Pojačana konkurencija među proizvođačima istorodnih proizvoda stimuliše
fizičko i psihološko diferenciranje proizvoda, što rezultira u povećanju broja
varijanti proizvoda koji konkurišu za zadovoljenje potreba potrošača,
• Porast dohotka stanovništva stimuliše otpočinjanje proizvodnje specifičnih
varijanti proizvoda,
• Uspešno diferenciran proizvod smanjuje zavisnost konkretnog proizvođača
od akcija drugih proizvođača i na taj način stiče diferentne prednosti u vođenju
sopstvene politike cena,
• Za razliku od cena, necenovni instrumenti (proizvod, promocija, servis i
raspoloživost) imaju tendenciju da proizvode indirektne efekte koje
konkurencija ne može tako brzo neutralisati,
• Inovacije na proizvodu omogućavaju bolje korišćenje kapaciteta i sirovina,
kao i kompletnije opsluživanje proizvodnih tržišnih segmenata.

2
 Funkcionalna analiza vrednosti proizvoda
Konačno, imajući u vidu pooštrene uslove korišćenja resursa, zaštite životne
sredine i slično, inovacije na proizvodu imaju društvenu dimenziju koja u
današnjim uslovima posebno dobija na značaju u naporima za obezbeđenje
zdravije konkurencije i svrsishodnijeg korišćenja ograničenih materijalnih resursa.
Prethodna analiza osnovnih karakteristika proizvoda, uvodi u funkcionalnu
analizu vrednosti čiji je osnovni zadatak da identifikuje i smanji nepotrebne
troškove, a da se pri tome ne utiče na kvalitet, vek trajanja i upotrebnu vrednost
proizvoda. U tom cilju ova analiza primenjuje različite postupke i tehnike.
Funkcionalna analiza vrednosti u fokusu ima funkcije, troškove i vrednost
proizvoda. Kupac bira proizvod koji zadovoljava njegove potrebe. Takvo
zadovoljavanje potreba zavisi od funkcija koje ima proizvod, što znači da kupac
bira onaj proizvod za čije funkcije smatra da će mu najbolje zadovoljiti njegove
potrebe, vodeći pri tome računa i o svojim platežnim sposobnostima. Otuda, sa
aspekta funkcionalne analize vrednosti proizvoda razlikuju se:
• Funkcionalne karakteristike,
• Konstrukcione karakteristike,
• Tehničke karakteristike,
• Eksploatacione karakteristike,
• Estetske karakteristike i
• Ekološke karakteristike.

Osnovna podela proizvoda

Područja primene funkcionalne analize vrednosti su mnogobrojna, složena i
specifična, počevši od oblikovanja proizvoda, pa do administrativnih funkcija
u preduzećima i u organima uprave. U preduzećima se najčešće primenjuje:
• U oblikovanju proizvoda,
• U proizvodnji (upravljanje, rukovođenje,
razvoj, organizacija, planiranje,
nabavljanje, skladištenje),
• U prodaji (upravljanje, rukovođenje,
organizacija, planiranje, prodavanje,
skladištenje) i
• U administraciji (upravljanje,
rukovođenje, organizacija, planiranje,
izvršenje).
Sistematizacija proizvoda bazirana na
raznim svojstvima i namenama samih
proizvoda. Grupe čine proizvodi koji
imaju istu jedinicu mere, jednak ili
proporcionalni utrošak materijala,
energije i radne snage i nastali su u
okviru sličnih ili istih kapaciteta.
Podela proizvoda se može izvršiti prema:
• Obliku postojanja,
• Potrebama koje zadovoljava,
• Području primene i
Osnovna podela proizvoda
• Fazi prerade.

3
 Dizajn proizvoda
Dizajn kao pojam danas  Funkcija,  Označavanje,
ima višestruko značenje.
Pod dizajnom se  Namena,  Ispitivanje,
podrazumeva primenjena  Struktura,  Konzervacija,
umetnost, ali i nauka.  Veličina,  Pakovanje,
Pod dizajnom proizvoda se  Vrste materijala,  Ambalaža,
podrazumeva i
 Masa,  Skladištenje,
spoljašnost proizvoda
(izgled, dodir, miris, ukus).  Ergonomski zahtevi,  Transport,
 Bezbednost,  Otpakivanje,
Savremeni uslovi tržišta
zahtevaju da se dizajnu  Sigurnost funkcionisanja,  Dekonzervacija,
proizvoda posveti sve  Estetski zahtevi, preko oblika,  Ugradnja,
značajnija pažnja, jer dizajn  Veličine serije,  Rukovanje,
često igra glavnu ulogu u
borbi sa konkurencijom.  Rok isporuke,  Eksploatacija,
 Ugovoreni kvalitet,  Servisi,
Najvažnije faktore koji utiču
na dizajn proizvoda čine:  Vek trajanja (trajnosti),  Održavanje,
 Stepen iskorišćenja,  Remont,
 Stepen automatizacije,  Biološki faktori,
 Potrošnja energije,  Reciklaža,
 Ugovorene cene,  Ekologija,
 Način izrade i tehnologičnost,  Specijalni zahtevi,
 Montaža,  Lični zahtevi, itd.

Dizajn proizvoda
Faktori dizajna proizvoda mogu se na određeni način objasniti kroz analizu
odgovarajućih elemenata, kao što su:
• Struktura proizvoda, koju čine njeni elementi i komponente, a koji zavise od funkcije proizvoda,
• Kompozicija, koju određuje raspored elemenata strukture proizvoda i koja zavisi od njegove
funkcije, bezbednosti eksploatacije i organizovanih zahteva,
• Kompozicija ravnoteže, koja zahteva slobodan raspored i grupisanje elemenata strukture u
ravnotežni položaj,
• Simetričnost koja zahteva simetrično postavljanje komponenata strukture i detalja na proizvodu,
• Proporcionalnost, koja ima izuzetan uticaj na estetičnost proizvoda,
• Elementi forme, kao što su linije, površine i elementi na površinama, koje imaju bitan uticaj na
estetičnost konture proizvoda,
• Harmonija, koja izražava usklađenost oblika, boja i proizvoda sa okolinom,
• Ritam, koji eliminiše monotonost kompozicije, primenom različitih detalja po obliku, veličini i boji,
• Akcenat, kojim se ističu pojedini detalji na proizvodu, kao što su oblici, osvetljenost, boja itd.,
• Kontrast, kojim se postiže određena suprotnost na proizvodu, kao što je promena veličine, oblik,
boja itd.,
• Plastičnost, koja se najčešće rešava promenom oblika površine proizvoda,
• Ornament, pod kojim se podrazumeva postavljanje ukrasa na spoljašnost proizvoda,
• Senka, čijim se pravilnim oblikom postiže kvalitetan vizuelni efekat o proizvodu,
• Boja, čijim se izborom danas postiže estetski efekat proizvoda,
• Grafika, kao što su simboli, piktogrami, logotip i razni natpisi, koji su elementi prepoznatljivosti na
tržištu i izuzetno korisni za tržište proizvoda,
• Stil, koji predstavlja odlike i elemente prepoznatljivosti proizvođača proizvoda i
• Moda, kao faktor koji bitno utiče na dizajn i plasman proizvoda.

4
 Tržišne karakteristike proizvoda
Mogu se definisati osnovne tržišne karakteristike proizvoda koje su od interesa
za kupca:
 Vrsta i složenost proizvoda,  Prospektni i kataloški materijal,
 Tehničke i eksploatacione karakteristike,  Uputstva za upotrebu i
održavanje,
 Asortiman,
 Marketinška podrška
 Kvalitet,
 Dostupnost,
 Ekološke karakteristike,
 Rok isporuke,
 Dizajn, odnosno dopadljivost,
 Uslovi, mesto i način isporuke,
 Marka, odnosno proizvođač,
 Garancije,
 Imidž proizvoda ili marka,
 Tehnička podrška,
 Zemlja porekla,
 Servis,
 Datum proizvodnje,
 Radni vek proizvoda,  Mogućnost probe,

 Vreme upotrebljivosti nakon otvaranja,  Davanje poklona i organizovanje

nagradnih igara,
 Način izrade,
 Mogućnost besplatne montaže i
 Serijski broj,
 Mogućnost zamene i vraćanja
 Prepoznatljivost i zaštita proizvoda, proizvoda.
 Godina osnivanja,

Životni vek proizvoda

Prepoznaju se četiri faze u veku trajanja nekog proizvoda:
Faza uvođenja proizvoda zahteva, bez izuzetka, značajna inicijalna finansijska
sredstva. Preduzeće je izloženo troškovima razvoja i mora da snosi zadatke kako
bi ubedilo javnost da prihvati novi proizvod. Dužina faze uvođenja varira. To
obično zavisi od toga s kojom se lakoćom konkretni proizvod može povezati sa
reputacijom koju preduzeće ima sa proizvodima iz svog postojećeg programa.

Ako proizvod s uspehom prođe fazu uvođenja, nastupa period rasta, odnosno
ekspanzije na tržištu. Taj period obično donosi određenu dobit. Prinos od prodaje
i dalje raste sve do početka perioda najveće zarade. Ta faza je poznata kao faza
zrelosti tržišta. Nakon tog perioda, tok životnog ciklusa proizvoda je obično silazni
i nastupa tzv. faza zasićenja, koja signalizira kraj ciklusa trajanja proizvoda.

5
 Životni vek proizvoda
Obezbeđivanje i održavanje tržišne vrednosti proizvoda danas se rešava
primenom programskih sistema baziranih na konceptu upravljanja životnog
ciklusa proizvoda, PLM. Ovaj koncept primenjuje istraživačke informacije i
znanje tokom celog životnog veka proizvoda. Menadžment informacijama i
znanjem u toku životnog ciklusa proizvoda u savremenim uslovima podržavaju
brojni digitalni PLM alati, od kojih su najpoznatiji:
• Alati za inženjering,
• Alati za menadžment znanja i
• Alati za poslovne aktivnosti.
Alati za inženjering su i
sistemi kolaborativnog
projektovanja, koji imaju
poseban značaj u fazi razvoja
proizvoda, biznis alati se
koriste tokom marketinških
aktivnosti, a alati za
upravljanje znanjem se koriste
za transfer i upravljanje
životnim ciklusom proizvoda.
Upravo u vezi s ovim, svrha
analize grupe proizvoda jeste
da otkrije slabost i snagu
njenih sastavnih delova.

Osnovne grupe PLM alata

6
 Upravljanje životnim ciklusom proizvoda (PLM)

Upravljanje životnim ciklusom proizvoda (PLM)

Digitalno inženjerstvo u upravljanju životnim ciklusom proizvoda prema SIEMENS modelu

7
 Životni vek proizvoda
Prilikom definisanja strategije razvoja proizvoda izdvajaju se dva osnovna pitanja na
koja poslovno rukovodstvo mora da odgovori: za koliko svaki od proizvod
doprinosi više zaradi nego troškovima, i koji od postojećih proizvoda beleži
porast, a koji pad u obimu prodaje? Drugo pitanje zahteva relativno jednostavnu
statističku analizu, ali zato prvo pitanje pokreće vrlo ozbiljne probleme čija rešenja
treba tražiti u domenu teorije troškova.
Stalno usavršavanje postojećih i blagovremeno uvođenje novih proizvoda u
proizvodni program su zahtevi koji su permanentno prisutni u poslovnoj aktivnosti
savremenog preduzeća. U zavisnosti od faze životnog ciklusa proizvoda, vrši se i
planiranje proizvoda, u okviru koga se vrši izbor i razvoj novog i usavršavanja
postojećeg proizvoda. U tom smislu se određuje politika proizvoda kao deo
poslovne i razvojne politike koja obezbeđuje neophodne podatke za definisanje:
• Optimalne ponude proizvoda, prema vrsti, asortimanu i obimu,
• Naziv proizvoda i način njegove prezentacije,
• Način pakovanja i distribucije,
• Potrebnih uputstava, Za vođenje politike proizvoda koji su već na
• Uslova garancije, tržištu, koriste se strategije:
• Rada servisa i • Modifikacije,
• Načina kreditiranja. • Diverzifikacije,
• Diferencijacije i
• Eliminacije.

Politika novog proizvoda

Politika novog
Politika novog
proizvoda, proizvoda, kao rezultat sopstvenog, ili uslužnog razvoja,
kao rezultat
kooperacije,ilikupovina
sopstvenog, uslužnoglicence ili kupovina franšize može imati presudan uticaj na
tržištu, slika
razvoja, 3.4.
kooperacije,
kupovina licence ili
kupovina franšize može
imati presudan uticaj
na tržištu.

Uticaj uvođenja novog proizvoda: a) neblagovremenog, b) blagovremenog

Iako nije uvek lako povući jasnu granicu između usavršavanja postojećih i uvođenja
novih proizvoda, moglo bi se reći da je usavršavanje usmereno na zamenu
postojećih superiornijim proizvodima iste upotrebne vrednosti, dok uvođenje novih
proizvoda vodi ka proširivanju proizvodnog programa. Usavršavanje proizvoda je
strategija koja se češće koristi i u osnovi predstavlja osvežavanje proizvoda u
kordinatama promene tržišta i proizvoda u smislu povećanja tržišne, odnosno
tehnološke novosti.
Složenost i sveobuhvatnost analize koja prethodi i prati razvoj novih i usavršavanje
postojećih proizvoda sadržana je u trouglu koji povezuje međusobni uticaj kvaliteta,
cene i vremena izrade.
Cena proizvoda na tržištu uslovljena je, s jedne strane, troškovima proizvodnje i
troškovima otklanjanja grešaka u proizvodnji, a s druge strane, cenom konkurenata.
Vreme proizvodnje i rokovi isporuke u značajnoj meri zavise od ciklusa razvoja,
odnosno osvajanja proizvodnje i ekonomskog veka proizvoda.
Kvalitet proizvoda određuju zahtevi tržišta i povraćaj investicionih ulaganja.

8
 Proces i osnovni principi razvoja proizvoda
Proces razvoja proizvoda u savremenim uslovima je tržišno orijentisan, jer mora
obuhvatiti sve funkcionalne i tržišne vrednosti proizvoda, uključujući i elemente koji
određuju dizajn proizvoda. Taj proces, osim što mora uzeti u obzir sve faze životnog
ciklusa proizvoda i njihov značaj i uticaj na funkcionalne i tržišne vrednosti
proizvoda, treba da se odvija u okvirima nacionalnog, lokalnog i svetskog uticaja u
pogledu tržišta, nauke i tehnologije.
Neposredni nosioci razvoja proizvoda u mašinstvu su:
• Projektanti,
• Konstruktori,
• Tehnolozi,
• Dizajneri,
• Ergonomi,
• Ekonomisti i dr.
Projektanti, kao elitni inženjerski tim, svojom maštovitošću i znanjem daju ideje za
razvoj novih proizvoda, definišu osnovne tehničke karaketristike i strukturu
proizvoda, na osnovu kojih konstruktori, zahvaljujući svom znanju i umešnošću,
konstruišu nove ili usavršavaju postojeće proizvode.
Tehnolozi su neposredni kreatori procesa izrade proizvoda i učesnici u definisanju
tehnološkog dizajna proizvoda, od koga zavisi kvalitet i cena izrade.
Dizajneri definišu izgled proizvoda, polazeći od usvojene strukture i osnovnih
funkcionalnih parametara. Dizajneri moraju biti usko specijalizovani za pojedine
vrste proizvoda, kao što su, na primer, dizajneri za automobile itd.

Proces i osnovni principi razvoja proizvoda

Razvoj proizvoda zahteva primenu osnovnih principa koji čine celovitost
sistemskog prilaza koji se podjednako odnosi na proizvod i sam proces razvoja.
Razvoj proizvoda može biti usmeren u dva osnovna pravca: razvoj novog i
usavršavanje postojećeg proizvoda.
Do novog proizvoda se može doći na jedan od poznatih načina kao što su:
• Kupovinom patenta ili licence,
• Sopstvenim razvojem novog proizvoda ili kupovinom tuđe ideje za određeni
proizvod.
Razvoj novog i usavršavanje postojećeg proizvoda u okviru celovitosti sistemskog
prilaza realizuje se u stvari kroz stvaralački, odnosno kreativni proces,
generisanjem ideja za koje se mogu primeniti neke od metoda kao što su:
• Analiza proizvodnih sistema,
• Analiza realizovanih tehnoloških sistema,
• Metoda asocijacije,
• Dijagram ideja,
• Metoda bujice ideja,
• Metoda propisivanih željenih karakteristika,
• Metoda ciljne cene,
• Metoda traženja greške,
• Opšta metodologija traženja ideja,
• Metoda kataloga,
• Korišćenje interneta itd.

9
 Proces i osnovni principi razvoja proizvoda
Primenom nekih od pomenutih metoda za generisanje stvaralačkih ideja u procesu
razvoja novog proizvoda neophodno je obezbediti poznate principe razvoja
proizvoda kao što su:
• Princip svestranosti,
• Princip celovitosti,
• Princip metodičnosti,
• Princip neophodnog minimuma,
• Princip identiteta,
• Princip konkurentnosti i
• Princip modularnosti.
Princip svestranosti podrazumeva posmatranje proizvoda sa stanovišta svih faza
njegovog životnog veka.
Princip celovitosti podrazumeva testiranje proizvoda kao celine, tako da se i u fazi
razvoja proizvoda uočavaju i otklanjaju slaba mesta u tehnologiji i organizaciji
razvoja proizvoda.
Princip metodičnosti podrazumeva da se definiše metodologija razvoja proizvoda.
Princip nophodnog minimuma se odnosi na minimalnu složenost proizvoda,
minimum trošenja raspoloživih resursa i minimalni uticaj korišćenja proizvoda na
zagađenje životne okoline.
Principnophodnog
Princip identiteta podrazumeva
minimuma se razvoj
odnosiproizvoda sa prepoznatljivim
na minimalnu imidžom
složenost proizvoda,
na tržištu.trošenja raspoloživih resursa i minimalni uticaj korišćenja proizvoda na
minimum
zagađenje
Princip podrazumeva razvoj proizvoda koji je konkurentan na tržištu.
životne okoline.
konkurentnosti
Princip modularnosti zahteva razvoj proizvoda na modularnom principu.

Faktori koji utiču na razvoj proizvoda

Ideja o prihvatanju novog proizvoda
Faktori koji utiču na razvoj proizvoda: mora biti opravdana zahtevima
tržišta kao što su:
• Proizvod predstavlja novost na tržištu,
• Proizvod je društveno koristan,
• Proizvod visoko funkcionalan,
• Proizvod je estetičan,
• Proizvod je sa ponosnom cenom,
• Proizvod ne zagađuje životnu sredinu i
• Proizvod se može reciklirati.
Osim pomenutih karakteristika, ideja
o prihvatanju novog proizvoda donosi
se ispunjavanjem određenih
uslova, kao što su:
• Da postoje neophodni resursi,
• Da je prihvatljivo vreme za osvajanje
proizvodnje,
• Da je prihvatljivo vreme povraćaja
uloženih sredstava,
• Da je profit zadovoljavajući i
• Rizik od neuspeha proizvoda je
prihvatljiv.

10
 Strategija i osnovne faze razvoja proizvoda
Konačnost životnog ciklusa proizvoda pokazuje da oni imaju ograničeni kvalitet,
ograničeni vek upotrebe, ograničeni ekonomski vek upotrebe, ograničene
mogućnosti razvoja i usavršavanja. Razvoj proizvoda, kao osnovno obeležje i
potreba savremenih kretanja na tržištu, je iznuđena strateška alternativa modernih
preduzeća, otvorenih tržišta i opšte konkurencije, kada tržištem vladaju kupci, a ne
proizvođači.
Za ocenu uspešnosti novog
proizvoda na tržištu, koji mora
ispunjavati sve zahteve koji su
ranije istaknuti, može se koristiti
stepen savršenstva funkcije
proizvoda, načina delovanja i
stepen savršenstva konstrukcije
proizvoda, uključujući i zakonitost
promene stepena savršenstva.

U određenom trenutku najsavršeniji

proizvod je u tački A, dok je najslabiji
proizvod u tački C. Za isti stepen
savršenstva duž AB predstavlja
vremenski period opstanka proizvoda
na tržištu.
Promena stepena savršenstva proizvoda pri
usavršavanju proizvoda

Strategija i osnovne faze razvoja proizvoda

Strategija razvoja proizvoda u nekom preduzeću sadržana je u njegovoj misiji pa
i viziji, u okviru kojih se definišu:
• Svrha postojanja i ciljevi poslovanja,
• Strategija dejstva (rast, stabilno poslovanje...),
• Pokretačke poluge kao poslovna filozofija i sistem vrednosti i
• Standardni i norme ponašanja.
Za definisanje i izbor strategije razvoja proizvoda, osim procene stepena
savršenstva, potrebno je uzeti u obzir i ekonomski aspekt rešenja proizvoda.
Ovaj zadatak se rešava tako što se pronađe onaj kvalitet proizvoda za koji je razlika
između prodajne cene proizvoda i troškova proizvodnje maskimalna.

Osnovne, globalne faze razvoja proizvoda čine:

• Prikupljanje i izbor ideja,

• Projektovanje, odnosno konstruisanje
proizvoda,
• Tehnološko i proizvodno osvajanje
proizvoda,
• Ispitivanje modela, prototipova, proizvoda
nulte i probne serije i
• Lansiranje i promocija proizvoda.
Ekonomski aspekti kvaliteta proizvoda

11
 Strategija i osnovne faze razvoja proizvoda
Tehnološko i proizvodno osvajanje proizvoda obuhvata analizu mogućnosti
proizvodnje novog proizvoda, pri čemu se najčešće vrši izrada studije o mogućnostima
realizacije projekta. Ova studija obuhvata specifikaciju potrebnih tehnoloških
resursa, kontrolne i razne opreme, cenu materijala, ekonomske aspekte proizvodnje i
proizvoda, itd. Ova analiza omogućava procenu obima ulaganja, na osnovu koje je, uz
procenu plasmana, moguće proceniti povraćaj ulaganja.
Projektovanje i konstruisanje proizvoda obuhvata sledeće, najvažnije zadatke:
• Definisanje i ocena projektnog zadatka,
• Formiranje i ocena tehnološkog predloga,
• Izrada i ocena idejnog rešenja,
• Izrada tehničke dokumentacije za prototip,
• Izrada i ocena kompletne tehničke dokumentacije i
• Izrada potrebne dokumentacije za nultu i probnu seriju.

Ispitivanje obuhvata zadatke:

• Izrada tehničkog modela proizvoda i njegovo

ispitivanje, najčešće po zahtevima kupca,
• Ispitivanje prototipa i
• Ispitivanje nulte i probne serije.

Strategija i osnovne faze razvoja proizvoda

Lansiranje i promocija proizvoda u uslovima oštre konkurencije na otvorenim
tržištima zahteva stalno analiziranje tržišne pozicije proizvoda, korišćenjem raznih
metoda i tehnika strategijskog menadžmenta. Sve aktivnosti u vezi jačanja tržišne
pozicije proizvoda moraju biti definisane u marketing planu. Postoji uveravanje da se
proizvod mora učvrstiti na tržištu u vremenskom periodu do šest meseci. Proces
prihvatanja i učvršćivanja proizvoda na tržištu se odvija u nekoliko faza, kao što su:
• Saznanje o proizvodu,
• Interesovanje za proizvod, Svaka od ovih faza zahteva utvrđivanje
• Ocena proizvoda, načina realizacije, organizacije realizacije,
troškove i rokove završetka.
• Proba proizvoda i
• Prihvatanje proizvoda.
Na sadržaj pojedinih faza razvoja proizvoda utiče:
• Novitet proizvoda,
• Obim proizvodnje i
• Priroda proizvodnje.
Pod pojmom novitet proizvoda podrazumeva se da li je to novi, prilagođeni,
ponovljeni ili varijantni proizvod. Sadržaj razvoja novog proizvoda, koji se proizvodi
u masovnim količinama je drugačiji od sadržaja razvoja novog proizvoda koji se
proizvodi u malim, pojedinačnim količinama. Na sadržaj, faze i strategiju razvoja
novog proizvoda utiču brojni faktori.

12
 Tok razvoja proizvoda
Uticaj obima proizvodnje na tok procesa razvoja i osvajanja proizvodnje proizvoda:
PRIKUPLJANJE, SELEKCIJA I IZBOR IDEJA - POSTAVLJANJE ZADATAKA

TEHNOLOŠKO I PROIZVODNO OSVAJANJE

PROTOTIP

I S P I T I V A NJ E
K O N S T R U I S A NJ E

PROIZVOD
NULTE SERIJE PROTOTIP

PROIZVOD PROIZVOD
PROBNE SERIJE NULTE SERIJE PROTOTIP

MASOVNI VELIKOSERIJSKI POJEDINAČNI

PROIZVOD PROIZVOD PROIZVOD

L A N S I R A NJ E I P R O M O C I J A
U savremenim uslovima proizvodnje koriste se razne tehnike i tehnologije brze
izrade prototipova i proizvoda, probne i nulte serije. U fazi tehnološkog i
proizvodnog osvajanja proizvoda najznačajnije mesto ima priprema proizvodnje,
odnosno tehnička priprema, u okviru koje se rešavaju zadaci projektovanja
proizvoda i odgovarajućih prototipova i tehnoloških procesa njihove izrade.
Ispitivanje, kao fazu razvoja proizvoda, treba posmatrati kao deo sistema
upravljanja kvalitetom u preduzeću, a promociju kao strategiju za stvaranje
imidža proizvoda na tržištu, čiji oblik i sadržaj treba definisati marketing planom.

13
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

PROJEKTOVANJE PROIZVODA

Dr Dejan Lukić

Proces projektovanja proizvoda

U fazi projektovanja proizvoda se na osnovu postavljenih zahteva generišu
sve potrebne informacije koje jednoznačno definišu sistemska i druga svojstva
proizvoda, na osnovu kojih je moguće proizvesti proizvod, a potom kroz proces
korišćenja zadovoljiti zahteve korisnika i okoline.
Projektanti novih proizvoda moraju biti vrhunski analitičari, prognozeri, mislioci,
vizionari i kreatori, jer se rešenjima novih proizvoda mora obezbediti:
• Funkcionalnost i efikasnost u eksploataciji i održavanju,
• Neprekidni vek proizvoda,
• Mogućnost realizacije proizvoda u kratkom vremenu uz niske troškove
proizvodnje i
• Mogućnost reciklaže na kraju životnog veka proizvoda.
Proces projektovanja
proizvoda u užem smislu, nakon
svih ranije pomenutih aktivnosti
koje se odnose na analizu ideja,
ciljeva i teorijskih predviđanja,
iniciranih informacijama sa tržišta,
obuhvata:
• Formiranje koncepta proizvoda,
• Primenu programskih sistema za
modeliranje, proračun, simulaciju i
vizuelizaciju proizvoda i
• Konstruisanje sklopova i delova.

1
 Proces projektovanja proizvoda
Mogu se definisati četiri grupe uslova koji obezbeđuju proizvod visokog
kvaliteta i koji utiču na njegovo oblikovanje, odnosno dizajn.
Ovi uslovi i njihovi sadržaji čine zadatak projektovanja određenog proizvoda
kompleksnim, jer su pojedini elementi tih sadržaja često u međusobnoj
protivrečnosti.
 Funkcionalnost Funkcionalnost proizvoda
 Vek i efikasnost u eksploataciji i
TEHNIČKI USLOVI  Pouzdanost održavanju je jedna od
 Pogodnost održavanja najbitnijih karakteristika
 Sigurnost u radu proizvoda, koja se mora
posmatrati sa stanovništa:
 Proizvodnost
EKONOMSKI USLOVI  Troškovi proizvodnje
• Korisnika proizvoda,
 Racionalna prodajna cena • Sistema za razvoj i
proizvodnju proizvoda,
TEHNOEKONOMSKI  Tehnologičnost • Društvene opravdanosti,
USLOVI  Tačnost
• Zahteva ekosistema.
OSTALI USLOVI  Oblik i estetika

Istovremeno, pri rešavanju funkcionalnosti proizvoda, u procesu konceptualnog

projektovanja i konačnog oblikovanja njegove konstrukcije, rešavaju se i brojni
zadaci koji se odnose na raspored pojedinih podsistema konstrukcije i
određivanje elemenata konstrukcije, koji se mogu pojaviti u različitim varijantama
hijerarhijskog rasporeda.

Proces projektovanja proizvoda

Pri razvoju konstrukcije proizvoda

i njene strukture koja se, u
opštem slučaju, može posmatrati
u većem broju varijanti
hijerarhijskog rasporeda,
neophodno je definisati
konstrukciona svojstva
komponenti svih nivoa složenosti.

Hijerarhijski raspored
komponenata i elemenata u
strukturi proizvoda

Konstrukciona svojstva
složenog proizvoda

2
3
 Model tehnologičnosti konstrukcije proizvoda
Svi pomenuti zahtevi i zadaci koji se
rešavaju u procesu konstruisanja
određenog proizvoda i konačnog
oblikovanja konstrukcije,
obuhvaćeni su modelom
tehnologičnosti za koji se može
reći da predstavlja konstrukciono-
tehnološki dizajn proizvoda.

Model tehnologičnosti konstrukcije proizvoda

U procesu razrade i oblikovanja konstrukcije proizvoda, odnosno konstruisanja
sklopova i delova, princip minimuma u ovoj aktivnosti ima posebno značaj u
sledećem:
• Da je konstrukcija proizvoda, komponenti i delova minimalne složenosti sa
stanovništva tehnologije izrade, montaže, kontrole, transporta, skladištenja i
pakovanja,
• Da se maksimalno koriste unificirani kvalitet i dimenzije polaznih materijala,
da se proizvodi sastoje iz minimuma delova i komponenti, posebno novih
delova i komponenata,
• Da se maksimalno koriste standarizovani, tipizirani i ponovljeni delovi,
odnosno varijantni delovi, i
• Da se koristi samo minimalni neophodni kvalitet obrade na postojećoj opremi.
Ove zahteve je gotovo nemoguće zadovoljiti, ako se u preduzeću sistemski i
disciplinovano ne sprovode osnovni oblici standardizacije, kao elementi
kvantitativne tehnologičnosti, koju čine:
• Tipizacija,
• Standardizacija,
• Unifikacija,
• Modularnost,
• Simplifikacija i
• Specijalizacija.

4
 Model tehnologičnosti konstrukcije proizvoda

Između tri grupe zahteva, predstavljenih u modelu tehnologičnosti konstrukcije

proizvoda, postoji određena unutrašnja međuzavisnost, uslovljenost, pa kod nekih
elemenata i protivrečenost.
Razvoj konstrukcije proizvoda, odnosno projektovanje proizvoda i
projektovanje tehnološkog procesa njihove izrade i montaže međusobno su
spregnuti funkcijom sprezanja H(T),

Funkcijom sprezanja H(T) moraju

se, s jedne strane, obezbediti
konstruktivno-eksploatacijski i
zahtevi u pogledu održavanja
proizvoda, a s druge strane, zahtevi
u pogledu visoke pogodnosti za
izradu i montažu. Pri tome se,
dejstvom povratnih sprega,
simbolično označenih sa Sf, vrše
određena usaglašavanja u funkciji
sprezanja ili određene izmene u
rešenjima konstrukcije proizvoda u
cilju veće pogodnosti konstrukcije
proizvoda za izradu, montažu,
eksploataciju i održavanje. Sprega sistema projektovanja proizvoda i
projektovanja za proizvodnju

Matematički model optimizacije konstrukcije proizvoda

Konstruktivno-eksploatacijski zahtevi, čijim se obezbeđenjem čini verovatno
najznačajniji doprinos razvoju optimalne konstrukcije proizvoda, rešava se
nekom od metoda optimizacije, među kojima je i matematički model optimizacije.

Optimizacija proizvoda, koja se odnosi na konstruktivno-eksploatacijske

karakteristike, primenom matematičkog modela se rešava relativno jednostavno
kod jednostavnijih mašinskih sistema i njihovih delova.
Zadaci optimizacije konstrukcije proizvoda u pogledu konstruktivno-eksploatacijskih
karakteristika, kao i primena pogodnih programskih paketa u rešavanju ovih
zadataka, predmet su izučavanja drugih disciplina (npr. CAE), pa će predmet daljih
razmatranja biti tehnologičnost, koja bitno doprinosi razvoju i oblikovanju
optimalnog rešenja konstrukcije proizvoda, sa stanovništa proizvodnje, eksploatacije
i održavanja.

5
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

TEHNOLOGIČNOST KONSTRUKCIJE
PROIZVODA

Dr Dejan Lukić

Tehnologičnost konstrukcije proizvoda

Tehnologičnost konstrukcije proizvoda određena je stepenom pogodnosti za
proizvodnju, eksploataciju i održavanje proizvoda.
Visokim stepenom tehnologičnosti konstrukcije proizvoda (TKP) zahtevanog
kvaliteta, obima i uslova proizvodnje, koji se rešava u fazi projektovanja kao i pri
osvajanju proizvodnje, obezbeđuje se tehnološki proces izrade i montaže,
eksploatacija i održavanja proizvoda pri minimalnim troškovima.

Osnovni zadaci obezbeđivanja TKP su:

• Prognoziranje, utvrđivanje i
primena osnovnih pokazatelja TKP
za zadati tip proizvodnje,
• Provera konstrukcije proizvoda
na tehnologičnost u fazi tehničke
pripreme proizvodnje, a u nekim
slučajevima i pri izradi proizvoda,
• Pogodnost za izradu,
eksploataciju i održavanje,
• Obezbeđenje kvantitativne
tehnologičnosti, Elementi koji određuju tehnologičnost:
• Provera i eventualne izmene 1) konstrukcije proizvoda,
konstrukcione dokumentacije u 2) tehnološkog procesa izrade,
3) eksploatacije i održavanja
cilju postizanja veće TKP.

1
 Opšta klasifikacija tehnologčnosti konstrukcije proizvoda
Tri grupe TKP, sa svojim elementima, kao i problematika njihovog postizanja pri
razvoju i oblikovanju konstrukcije proizvoda, pokazuju visok stepen međusobnog
uticaja.

Može se uočiti da između grupa i vrsta tehnologičnosti konstrukcije proizvoda

postoji određena međuzavisnost, uslovljenost, pa i protivrečnost, naročito
kada su u pitanju elementi koji se odnose na zahteve proizvodnje, kvaliteta,
eksploatacije i održavanja.

Elementi kvalitativne tehnologičnosti pripremaka

USLOVI KOJI SKICA KONSTRUKCIJE
OBEZBEĐUJU
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično

Za lakšu izradu odlivaka

podela modela treba biti u
Najznačajnije elemente istoj ravni
kvalitativne
Unutrašnje površine treba
tehnologičnosti da budu otvorene
pripremaka čine:
• vrsta pripremka, Gornje horizontalne
površine treba zameniti
• kvalitet i troškovi izrade, površinama sa nagibom
• pogodnost za izradu Konstrukcija dela treba da
pripremka, omogući pričvršćivanje
• pogodnost za obradu jezgra bez podmetača
rezanjem, odnosno Površine za obradu treba R
troškovi i vreme obrade, odvojiti odgovarajućim
kao i prelazima (R)
• pogodnost za montažu i Ispupčeni elementi na
održavanje površinama odlivka treba
odgovarajućeg proizvoda. da budu objedinjeni i u istoj
ravni
Unutrašnje površine koje se
Primeri nekih elemenata formiraju pomoću jezgra
tehnologičnosti konstrukcije odlivaka treba da budu jednostavnog
oblika

2
 Elementi kvalitativne tehnologičnosti pripremaka
USLOVI KOJI OBEZBEĐUJU SKICA KONSTRUKCIJE
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično

Rebra za krutost dela ne treba da

budu u ravni podele modela ili u
Najznačajnije elemente ravni normalnoj na ravan podele
kvalitativne
tehnologičnosti
pripremaka čine: Posebnu pažnju treba obratiti na
• vrsta pripremka, pravac očvršćavanja odlivka

• kvalitet i troškovi izrade, Za smanjenje složenosti oblika i

• pogodnost za izradu utroška materijala za postizanje
oblika konstrukcija treba da je
pripremka, kompaktna i što manjih
• pogodnost za obradu dimenzija, posebno po visini.
rezanjem, odnosno
U konstrukciji velikih točkova,
troškovi i vreme obrade, čekrka i zamajaca treba
kao i predvideti lučne žbice (paoke)
• pogodnost za montažu i
održavanje Površine koje se obrađuju treba
odgovarajućeg proizvoda. da budu u istoj ravni

Ispupčenja na spoljašnjim
Primeri nekih elemenata površinama odlivka, a koja se
tehnologičnosti konstrukcije odlivaka obrađuju treba po mogućnosti
zameniti otvorima

Elementi kvalitativne tehnologičnosti pripremaka

USLOVI KOJI SKICA KONSTRUKCIJE
OBEZBEĐUJU
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično
Dvostrana ispupčenja na
zidovima dela koja se obrađuju
bušenjem treba zameniti
Najznačajnije elemente jednostranim
kvalitativne Pri formiranju unutrašnjih
tehnologičnosti površina pomoću jezgra,
pripremaka čine: spoljašnja ispupčenja treba
zameniti unutrašnjim
• vrsta pripremka,
Zidovi delova treba da imaju
• kvalitet i troškovi izrade, ravnomeran presek
• pogodnost za izradu
pripremka,
• pogodnost za obradu Livenu cev treba zameniti
rezanjem, odnosno rešenjem odlivka u kome se
otvor obezbeđuje bušenjem
troškovi i vreme obrade,
kao i
• pogodnost za montažu i Delovi zidova oko otvora
održavanje moraju biti ojačani i zaobljeni
odgovarajućeg proizvoda.
Na mestima za obradu otvora
Primeri nekih elemenata treba ostaviti odgovarajuća
tehnologičnosti konstrukcije odlivaka ojačanja

3
 Elementi kvalitativne tehnologičnosti pripremaka
USLOVI KOJI SKICA KONSTRUKCIJE
OBEZBEĐUJU
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično

Treba izbegavati otkovke sa

koničnim oblicima, kao i
otkovke oblika klina, naročito
Najznačajnije elemente sa malim konusom i uglom
kvalitativne Presek dveju cilindričnih
tehnologičnosti površina kod otkovaka je
pripremaka čine: nepovoljan

• vrsta pripremka, Presek cilindričnih i

prizmatičnih površina otkovaka
• kvalitet i troškovi izrade, je nepovoljan
• pogodnost za izradu Dvostrana ispupčenja otkovaka
pripremka, treba zameniti jednostranim

• pogodnost za obradu Treba izbegavati ispupčenja na

rezanjem, odnosno telu otkovka
troškovi i vreme obrade,
kao i Ispupčenja na unutrašnjim
• pogodnost za montažu i površinama treba izbegavati
održavanje Otkovke sa izrazito različitim
odgovarajućeg proizvoda. poprečnim presecima treba
zameniti jednostavnijim
delovima
Otkovke sa složenom
Primeri nekih elemenata konstrukcijom treba zameniti sa
tehnologičnosti konstrukcije otkovaka nekoliko delova jednostavnije
konstrukcije

Kvalitativna tehnologičnost koja se odnosi na pogodnost za obradu

Baze za obradu. U cilju obezbeđivanja uslova za pogodnost pri obradi koja se
odnosi na povećanje proizvodnosti, smanjenje troškova obrade i postizanje
zahtevanog kvaliteta u pogledu međusobnog odnosa površina, često je na
konstrukciji potrebno ostaviti odgovarajuće elemente.
Kvalitet obrađene površine i vrednost
tolerancijskog polja. Pri definisanju zahteva u
pogledu kvaliteta obrađene površine i izbora
vrednosti ekonomičnih tolerancija treba koristiti
odgovarajuće tabele, odnosno standarde.
Najbolje kada je T1=T2 (ekonomično i moguće)
T1(Tolerancijsko polje sa crteža) ==========
T2(Tolerancijsko polje koje se ostvaruje zadatim
kvalitetom obrađene površine N? - očitava se iz
tabela)
-T1>T2 (skupa izrada-možda nepotreban kvalitet)
Korišćenjem elementa (A) za
-T1<T2 (teško ostvariti zadato tolerancijsko polje s stezanje, obrada kaišnika se
obzirom na zadati kvalitet obrade na crtežu) može izvršiti u istom stezanju

Izmene elemenata oblika konstrukcije. Izmenom elemenata oblika

konstrukcije proizvoda ne sme se ugroziti njena funkcionalnost i pouzdanost u
eksploataciji, a cilj je postizanje ukupne pogodnost za izradu, kao i montažu i
održavanje.

4
 Oblici konstrukcije proizvoda koji obezbeđuju povećanje tehnološke pogodnosti
USLOVI KOJI SKICA KONSTRUKCIJE
OBEZBEĐUJU
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično

Žljeb (B) omogućuje

efikasnije postizanje mere D
B

D
Profilom žljeba, koji
odgovara obliku zuba N6
glodala, obezbeđuje se
efikasnija obrada brušenjem

Merom D-0,2, na dužini L1 N5 N5 N8

smanjuje se vreme brušenja
prečnika D k6 i obezbeđuje

D-0,2
Dk6

Dk6
se lakša montaža i
demontaža ležaja L1

Površine koje se obrađuju

treba odvojiti odgovarajućim
prelazima

U procesu obrade veća b h

pogodnost se postiže pri
Primeri nekih elemenata izradi mere (h)
tehnologičnosti konstrukcije nego (b)
proizvoda sa aspekta
N8
pogodnosti obrade rezanjem Površine za obradu treba da
N8 N8

budu u istom nivou

Oblici konstrukcije proizvoda koji obezbeđuju povećanje tehnološke pogodnosti

SKICA KONSTRUKCIJE
USLOVI KOJI OBEZBEĐUJU
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično

Raspored otvora, koji se nalaze

sa jedne strane obradka mora
biti takav da se njihova obrada
može izvršiti u jednom hodu
alata i jednom stezanju

N6 N6
Žljebovi za izlaz alata treba da
budu standardnog profila jer se
njima postiže veća tehnološka
pogodnost, naročito pri završnoj
obradi

Kod izrade unutrašnjih navoja

dubina otvora mora biti veća od
dužine navoja

Veća pogodnost za izradu postiže

se ostavljanjem standardnog
žljeba za izlaz alata

Primeri nekih elemenata Kod izrade žljebova za klin veća

tehnologičnosti konstrukcije proizvodnost se postiže
proizvoda sa aspekta glodanjem koturastim glodalom,
pogodnosti obrade rezanjem kada to dozvoljava dužina žljeba
za klin

5
 Oblici konstrukcije proizvoda koji obezbeđuju povećanje tehnološke pogodnosti

SKICA KONSTRUKCIJE
USLOVI KOJI OBEZBEĐUJU
TEHNOLOGIČNOST Netehnologično Tehnologično

C C
Kontrola tačnosti izrade lastinog
repa vrši se preko mere valjčića

d1

d
(d) i mere (M) M1 M

Pri izradi žljeba sa stezanjem

h
obradka u prizme, lakše je

h1
postići meru (h) nego (h1)

Primeri nekih elemenata Površine, za koje funkcionalna

tehnologičnosti konstrukcije
struktura proizvoda zahteva
proizvoda sa aspekta
pogodnosti obrade rezanjem visoku tačnost, obrađuju se u
sklopu, što se naznačuje na
crtežu

Osnovni pokazatelji kvantitativne tehnologičnosti konstrukcije proizvoda

Kvantitativna tehnologičnost vrlo značajno utiče na efikasnost procesa izrade
proizvoda, kao i na pogodnost njihove eksploatacije i održavanja.
Najznačajnije pokazatelje ove tehnologičnosti čini stepen, odnosno nivo
standardizacije konstrukcije proizvoda, kao i specifični troškovi i vreme izrade.
Standardizacija, u opštem slučaju, obuhvata, unifikaciju, tipizaciju, modularnost,
simplifikaciju i specijalizaciju.

Pod unifikacijom se podrazumeva utvrđivanje

zajedničkih delova proizvoda, koji imaju istu
funkcionalnu namenu i mogućnost ugradnje u
različite proizvode. Tako, na primer, u okviru
unifikacije profila, utvrđuju se oni profili koji se
ugrađuju u različite proizvode.
Unificirani oblici profila

6
Osnovni pokazatelji kvantitativne tehnologičnosti konstrukcije proizvoda

Pod tipizacijom delova proizvoda Tipizacija kvadratnog profila

podrazumeva se utvrđivanje najcelishodnijih
oblika, ali različitih dimenzija, najčešće u
okviru istog materijala.

Tipizacija u okviru CAD sistema

Modularni koncept razvoja proizvoda

Pod modularnim sistemom projektovanja podrazumeva se kombinovanje ili
sastavljanje proizvoda korišćenjem standardnih modula. Sistem modularnog
projektovanja je od posebnog interesa u oblasti složenih mašinskih sistema, kao što
su, na primer, mašine alatke, gde je ovaj sistem projektovanja možda najšire
primenjen i realizovan.
Modularni koncept razvoja proizvoda predstavlja jedan od najkreativnijih prilaza u
projektovanju proizvoda. On zahteva svestranu analizu asortimana proizvoda koji se
kombinuje na bazi razvijenih osnovnih i složenih modula, kao i delova za njihovo
spajanje prema zahtevima funkcionalnih struktura proizvoda.

Opšti ciljevi modularnog projektovanja

7
 Modularni koncept razvoja proizvoda

Makro struktura horizontalnih i vertikalnih Zajednički moduli i delovi

obradnih sistema translatornih kretanja

Pri razvoju konstrukcije pojedinih modula i

delova, koji čine složene module,
neophodno je, u cilju doprinosa razvoju
optimalne konstrukcije proizvoda,
primeniti odgovarajuće oblike
standardizacije kao što su tipizacija i
unifikacija.

Osnovni moduli glavnog kretanja

trokoordinatnih horizontalnih i vertikalnih
obradnih sistema

Modularni koncept razvoja proizvoda

Modularna struktura brusilice za spoljašnje i

unutrašnje okruglo brušenje

Može se konstatovati da između

modularnog koncepta projektovanja i
unifikacije konstrukcije proizvoda nema
bitne razlike. Оba prilaza čine vrlo slične
oblike standardizacije, koja, kao pokazatelj
kvantitativne tehnologičnosti, vrlo značajno
doprinosi razvoju optimalne konstrukcije
proizvoda.

8
 Modularni koncept razvoja proizvoda

Еfekti modularnog projektovanja proizvoda posebno izraženi kod primene CAD sistema.

Osnovni pokazatelji kvantitativne tehnologičnosti konstrukcije proizvoda

Pod simplifikacijom se podrazumeva izbor onih

proizvoda iz proizvodnog programa, koji će omogućiti
proizvodnju sa visokim efektima. Simplifikacijom se npr.
iz procesa proizvodnje izostavljaju neki od profila.
Specijalizacija podrazumeva proizvodnju onih
proizvoda ili njihovih delova, za koje su troškovi i
vreme, kao i kvalitet izrade, najpovoljniji. Na primeru
profila, specijalizacija podrazumeva proizvodnju samo
jedne veličine profila. Simplifikacija profila

Najvažniji pokazatelji standardizacije i unifikacije su

koeficijenti primenljivosti, ponovljivosti, zasićenosti
proizvoda, kao i unifikacije grupe proizvoda.
Koeficijent primenljivosti Kpr izračunava se po formuli:
n  no n - broj standardnih sastavnih delova Specijalizacija profila
K pr  proizvoda,
n no - broj originalnih sastavnih delova.
Koeficijent ponovljivosti Kpo definisan je odnosom broja sastavnih delova koji
dolaze na jedan proizvod i broja standardnih sastavnih delova proizvoda, odnosno:
N
K po  N - broj sastavnih delova proizvoda
n
N n N
Koeficijent zasićenosti proizvoda određuje se po formuli: Kz   1
n n

9
 Pokazatelji standardizacije i unifikacije
Koeficijent unifikacije grupe proizvoda Kun određuje se iz:
m

K pri D i Ci gde su: m - broj proizvoda u grupi,

Kpri - koeficijent primenljivosti za i-ti proizvod,
K un  i 1
m
Di - godišnji obim proizvodnje za i-ti proizvod,
D
i 1
i Ci
Ci - cena koštanja i-tog proizvoda.
Pri nedostatku podataka o ceni proizvoda koeficijent unifikacije se
određuje po jednoj od sledećih uprošćenih formula:
m m
K pri Di K pri
K un  i 1
m Kun  i 1

D
i 1
i
m
Kod određivanja razmatranih pokazatelja standardizacije i unifikacije treba prvo
izabrati nivo primene tih proračuna. Poslednji se ostvaruje na nivou delova i montažnih
jedinica. Pri tome iz proračuna treba da se isključe relativno jednostavni delovi.
Pri razvoju i usvajanju konstrukcije delova proizvoda, takođe treba težiti najvećem
stepenu standardizacije elemenata površina koje obrazuju unutrašnju ili
spoljašnju konturu. Elementarne oblike konture delova čine razni radijalni i aksijalni
profilni žljebovi, navoji, ozubljenja, ožljebljenja, radijusi, cilindri, konusi, torusi i sfere.
Stepen standardizacije oblika delova proizvoda, odnosno pojedinih pozicija određuje
se na osnovu: n
ku  s ns - broj standardizovanih elemenata konture dela,
Nk Nk - ukupni broj elemenata konture dela.

Pokazatelji standardizacije i unifikacije

12
ku   0,92
13

Standardizacija oblika jedne od pozicija

nekog proizvoda
Standardizacijom oblika delova čini se značajan doprinos, pre svega, povećanju
proizvodnosti i smanjenju troškova obrade i montaže.
Specifično vreme i troškovi obrade, kao elementi kvantitativne tehnologičnosti,
predstavljaju odnose vremena i troškova obrade i mase proizvoda.
U procesu ocene proizvoda koriste se sledeći vidovi cene koštanja i prodaje: opšta,
strukturna, specifična i relativna.
Pomoću opšte cene koštanja izražava se zbir troškova proizvodne organizacije za
proizvodnju i prodaju proizvoda.
Strukturna cena koštanja karakteriše njenu veličinu po elementima troškova, na
primer, materijala, tehnološke energije itd.
Specifična cena koštanja dozvoljava da se sudi o troškovima, koji dolaze na jedinicu
određenog parametra proizvoda.

10
Tehnologičnost konstrukcije proizvoda u pogledu pogodnosti za montažu
U okviru tehnološkog procesa izrade proizvoda, montaža predstavlja spajanje delova u
podsklopove, sklopove, agregate i proizvode.
Konstrukcija proizvoda i njegovih delova je pogodna za montažu ako su ispunjeni
sledeći, osnovni uslovi:
• Vreme montaže je minimalno,
• Troškovi montaže su minimalni,
• Moguća je racionalna organizacija procesa montaže.

Osnovni elementi pogodnosti za montažu konstrukcije proizvoda

Analizom zahteva u pogledu pogodnosti konstrukcije za montažu, može se

konstatovati da ranije prikazani oblici standardizacije, kao kvantitativni elementi
tehnologičnosti u pogledu pogodnosti za obradu, u najvećoj meri čine i elemente
pogodnosti konstrukcije za montažu.

Tehnologičnost konstrukcije proizvoda u pogledu pogodnosti za montažu

Kao primer unifikacije oblika delova

pogodnih za montažu, može se
posmatrati simetričnosti delova, koja
obezbeđuje veću efikasnost u procesu
montaže, posebno kada se ona izvodi
korišćenjem robota.
Simetričnost oblika delova kao
element pogodnosti za montažu

Zahtevi pojedinih vidova tehnologičnosti mogu

biti i u međusobnoj protivrečnosti. Kao
primer navodi se konstrukcija kod koje je
poklopac bez navrtke pogodniji za obradu, ali
je njegovo rešenje sa navrtkom pogodnije za
montažu i demontažu
Primer suprotnosti zahteva
konstrukcije poklopca u pogledu
pogodnosti za obradu i montažu
Za ocenu pogodnosti proizvoda u pogledu montaže koristi se koeficijent
montažnosti:
N Ns - broj specificiranih delova za montažu proizvoda
Km  s
Nu Nu - ukupan broj sastavnih delova proizvoda

11
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

METODE VIŠEKRITERIJUMSKOG
VREDNOVANJA PROIZVODA

Dr Dejan Lukić

Metode višekriterijumskog vrednovanja proizvoda

Kvalitet nekog proizvoda iz oblasti mašinogradnje određuju brojni pokazatelji, koji
su obuhvaćeni grupom tehničkih, ekonomskih, tehnoekonomskih i ostalim
elementima kvaliteta. Otuda je razvoj i primena pouzdanih metoda za ocenu
ukupnog kvaliteta određenog proizvoda kompleksno pitanje jer se takvim
metodama rešavaju složeni zadaci višekriterijumske optimizacije i vrednovanja,
odnosno odlučivanja.

Podela metoda višekriterijumskog odlučivanja

1
 Metode višekriterijumskog vrednovanja proizvoda
Najčešća klasifikacija ovih metoda je prema
karakteristikama alternativa ili
dostupnosti informacija.
Višekriterijumsko vrednovanje i
rangiranje nekog proizvoda zahteva
određene faze i u postupku primene.
Kod svih metoda prisutne su tri
osnovne faze njihove primene:
Prva faza se odnosi na izbor varijanti
proizvoda i utvrđivanje kriterijuma, a
druga na određivanje težinskih faktora
ovih kriterijuma koji se koriste za ocenu
posmatranih varijanti.
Treća faza obuhvata ocenu, rangiranje i
izbor najpovoljnije varijante proizvoda
primenom odgovarajućih metodologija.
U literaturi se, kod metoda vrednosnih
ocena, kriterijumi najčešće nazivaju
parametrima ili elementima vrednosti
određenog proizvoda.
Kao osnovni uslov za ocenu ukupne,
globalne vrednosti nekog proizvoda javlja se
izbor relativnih pokazatelja elemenata
kvaliteta, odnosno elemenata vrednosti
(kriterijuma), kao i njihovih težinskih Postupak višekriterijumskog vrednovanja i
vrednosti, odnosno koeficijenata. rangiranja proizvoda

Metoda ukupne vrednosti

Metoda ukupne vrednosti, za ČETVOROBODOVNI
koju se kao osnova koristi DESETOBODOVNI SISTEM
SISTEM
odgovarajuća matrica Vrednost
Značenje
VDI 2225
parametara vrednosti Decimalna Celobrojna Vrednost Značenje
posmatranih alternativa, bazira apsolutno
na analizi i utvrđivanju 0,0 0 beskorisno
relevantnih vrednosnih rešenje nezadovoljavajuće
0
izuzetno rešenje
parametara i njihovoj oceni 0,1 1 neadekvatno
koju vrše eksperti. rešenje
0,2 2 slabo rešenje
U sledećoj fazi primene ove još podnošjivo
metode vrši se procena rešenje koje 1
0,3 3 se još može rešenje
relativnog značaja vrednosnih
tolerisati
parametara, odnosno težinskih
zadovoljavaju
faktora. Vrednosti težinskih 0,4 4
će rešenje
faktora mogu se nalaziti u adekvatno
2 dovoljno rešenje
rasponu od 0 do 1, ili od 1 do 0,5 5
rešenje
100, pri čemu zbir svih težinskih 0,6 6 dobro rešenje
faktora mora biti 1, odnosno 100. 3 dobro rešenje
bolje rešenje
0,7 7
Ocena utvrđenih parametara od dobrog
vrednosti proizvoda može da se 0,8 8
vrlo dobro
rešenje
izvrši na osnovu 4 - 0 ili 10 - 0 ili
decimalnog bodovnog sistema. Rešenje koje
0,9 9 4 vrlo dobro rešenje
prevazilazi
idealno
1,0 10
rešenje

2
 Metoda ukupne vrednosti
Ukupni broj bodova i-te varijante proizvoda za j-ot parametara određuje se
prema izrazu: m
Wij   gij  pij gij - težinski faktor za i-tu varijantu proizvoda j, j=1,2,...,m
j 1 pij - bodovi za i-tu varijantu i broj parametara j=1,2,...,m.
Vrednost posmatrane varijante proizvoda u odnosu na idealno rešenje određuje
se iz obrasca:
m

g
j 1
ij  pij
pmax - broj bodova idealnog proizvoda
Wi  1
m
m - broj parametara vrednosti proizvoda.
m  pmax  gij
j 1

Vrednost rešenja se može stepenovati. Veličina valjanosti

Ocena
W

0,25 - 0,39 Zadovoljava

Ocena proizvoda može se, dakle, izvršiti
na osnovu ukupnog broja bodova ili na 0,39 - 0,63 Dovoljan
osnovu pokazatelja vrednosti.
0,63 - 0,88 Dobar
U okviru metoda ukupne vrednosti
posebno će se prikazati metoda funkcije
> 0,88 Iznad postavljanog cilja
ukupne vrednosti za ocenu proizvoda.

Ocena vrednosti proizvoda

Funkcija ukupne vrednosti

Prema VDI 2225 preporučuje se da se pri
ocenjivanju proizvoda na dijagramu prikaže
njegova tehnička (T) i ekonomska (E) vrednost.
Na osnovu ovakvih dijagrama može se, prema
vrsti i funkciji proizvoda, svesno dati prednost
tehničkoj ili ekonomskoj vrednosti, kao što je,
na primer, kod aviona, apsolutna prednost data
tehničkom kvalitetu, odnosno vrednosti.
Funkcija ukupne vrednosti u koordinatnom
sistemu (T, E) predstavlja, dakle, oblik
kompromisa zavisnosti između tehničke i
ekonomske vrednosti proizvoda.
Prema preporukama VDI 2225, ova funkcija Dijagram tehničke i ekonomske vrednosti
može biti u vidu prave, kružnice i hiperbole. Ako proizvoda sa razvojnim fazama So, S1, S2
je funkcija u vidu prave, onda je njena vrednost
određena izrazom:
E T
V
2
a ako je u vidu kružnice određena je
izrazom:
T  10    E  10 
2 2

V  10 Funkcija ukupne
2 vrednosti u obliku prave
linije i kružnice

3
 Funkcija ukupne vrednosti
Koristeći funkciju ukupne vrednosti u obliku prave, može
se primetiti da proizvod kod koga je, na primer, tehnička
vrednost T=6,9 i ekonomska vrednost E=6,9 ima manju
ukupnu vrednost od proizvoda kod koga je T=4,3 i E=9,7.
Međutim, primenom funkcije (V) u obliku kružnice, slika
desno, za prvi slučaj se dobije da je ukupna vrednost
proizvoda 6,9, kao i kod funkcije u obliku prave, a za
drugi slučaj da je ukupna vrednost proizvoda 6, što je
manje nego u slučaju funkcije ukupne vrednosti u obliku
prave.
U oblasti 8T10 i 8E10 može se primeniti funkcija ukupne vrednosti u obliku prave.
U oblasti 2T8 i 2E8, kao pogodan oblik funkcije 10
ukupne vrednosti koristi se kružnica. 9
V=

E
9

8
V=
8

7
Kod proizvoda sa izrazito neravnomernim tehničkim i
V=
7

ekonomskim vrednostima, 0T2 i 0E2, preporučuje

6
V=
6

5
V=

se funkcija ukupne vrednosti u obliku hiperbole.

5

4
V=
4

3
V=

V  T E
3

Ova funkcija određuje se iz izraza: 2

V=
2

1
V=
1

Primenom ovog oblika funkcije ukupne vrednosti 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

dobija se progresivan redukcioni faktor za rešavanje
T
zadatka ocene proizvoda sa neravnomernim Funkcija ukupne vrednosti
tehničkim i ekonomskim vrednostima. proizvoda u obliku hiperbole

4
 Izbor optimalnog područja T-E dijagrama
FUNKCIJA UKUPNE VREDNOSTI Kriterijumi
U opštem slučaju, može se ograničenja
desiti da je broj rešenja pri PRAVA KRUŽNICA HIPERBOLA
istoj ukupnoj vrednosti
proizvoda vrlo veliki. Tada Kriterijum
najniže
se uvode dodatni vrednosti
kriterijumi, tj. ograničenja
za vrednosti T i E, kao i
najniže ukupne vrednosti
proizvoda. Paralelni
kriterijum
Oblici pojedinih
ograničenja mogu se
grupisati prema pojedinim Ugaoni
grupama proizvoda, u kriterijum
zavisnosti od zahteva koji
se postavljaju u njihovoj
eksploataciji. Ove zadatke Kombinacija
rešavaju eksperti za paralelnog i
pojedine grupe proizvoda. kriterijuma
najniže vrednosti

Kombinacija
ugaonog i
kriterijuma
najniže vrednosti

Određivanje tehničke i ekonomske vrednosti

Da bi se odredila funkcija ukupne vrednosti potrebno je objasniti način određivanja
tehničke i ekonomske vrednosti proizvoda.
U skladu sa objašnjenjem koje je dato u vezi određivanja ukupne vrednosti proizvoda,
za određivanje tehničke i ekonomske vrednosti proizvoda treba odrediti
odgovarajuće parametre vrednosti, usvojiti sistem ocenjivanja, odnosno
bodovanja, kao i težinske faktore za pojedine parametre tehničke, odnosno
ekonomske vrednosti.
Na osnovu usvojenih težinskih faktora (g), težinski vektor (G) proizvoda biće:
G   g1 , g2 ,....., g j  , g s [0,10], ili g s [0,1], s  (1,2,3,..., j )
j
dok je težinska suma data izrazom: G   gs
s 1
Tehnička vrednost proizvoda se tada a ekonomska vrednost iz izraza:
određuje iz izraza:
VT1  VT2  ...  VT ji VE1  VE2  ...  VE ji
T E
G1  G2  ...  G j G1  G2  ...  G j

Na osnovu ovih vrednosti moguće je odrediti ukupnu vrednost proizvoda, a na bazi

usvojenog oblika funkcije ukupne vrednosti i dodatnih kriterijuma izvršiti ocenu
proizvoda, odnosno odgovarajuću tehnoekonmsku analizu i strategiju razvoja
konstrukcije proizvoda.

5
 Ocena proizvoda na osnovu pokazatelja tehnoekonomskog nivoa
Pokazatelj tehnoekonomskog nivoa iskazuje relativni odnos nivoa proizvoda koji se
ocenjuje i proizvoda koji je izabran za upoređivanje.
U primeni ove metode, takođe se koriste vrednosne ocene utvrđenih parametara
vrednosti proizvoda. n

Pokazatelj tehnoekonomskog nivoa određuje se na osnovu izraza:  K it  gi

Qt  i 1 n
Bezdimenzioni koeficijent (Kit) određuje se na osnovu poznatih 
i 1
gi
vrednosti parametara proizvoda koji se ocenjuje (pin) i vrednosti
parametara proizvoda koji je izabran za upoređivanje (pis), odnosno:

pin pis
Kit   Kit  
pis pin

Smer strelica određuje se analizom uticaja tendencije promene

parametara vrednosti, čija se struktura i redosled prethodno utvrđuje.

Ocena proizvoda vrši se tako što se za slučaj kada je Qt=1 zaključuje da je

posmatrani proizvod istog tehnoekonomskog nivoa kao i izabrani proizvod za
upoređivanje.

Za slučaj Qt>1 posmatrani proizvod je višeg nivoa, a za Qt<1 on je nižeg

tehnoekonomskog nivoa od proizvoda za upoređivanje.

Izbor i rangiranje vrednosnih parametara

Za primenu metode pokazatelja tehnoekonomskog nivoa, jedan od osnovnih uslova
primene odnosi se na utvrđivanje stepena dvotrećinske saglasnosti eksperata u
vezi predloženih parametara vrednosti proizvoda i njihove rang liste. Stepen
saglasnosti eksperata u pogledu predloženog redosleda vrednosnih parametara
određuje se iz obrasca: w  a j , 0  w j  1, j  1,2,..., m
j
n
а j - broj istih mišljenja o redosledu parametara,
n - ukupni broj vrednosnih parametara,
m - broj eksperata, ocenjivača.

Na osnovu ovako izračunatih vrednosti stepena saglasnosti eksperata može se nacrtati

histogram raspodele funkcija, u kome se za pojedine statističke klase (wj) unose
frekvencije, odnosno broj eksperata čiji stepeni saglasnosti ulaze u širine klasa.
Provera stepena dvotrećinske saglasnosti
eksperata vrši se prema obrascu:
1 m
U ( w)   w( j )  e j
Naprimer, za wj=(0.7-0.8), wj=0.75, ej=3
gde su: m j 1
w j - aritmetička sredina statističke klase (wj),
ej - frekvencija.
Ako je U(w)>0,67, ispunjen je uslov
dvotrećinske saglasnosti eksperata, pa se
može izvršiti ocena tehnoekonomskog
nivoa posmatranog proizvoda. Histogram raspodele funkcija

6
 Određivanje težinskih faktora
Težinski faktori (gi) mogu, kod primene ove metode, da se odrede iz funkcije težinskih
faktora, oblika: i2
g (i )  g(i) Primer funkcije težinskih faktora
i2
2,12 vrednosnih parametara

Veličina greške težinskih faktora, koji se

određuju na ovaj način, zavisi od oblika krive i
broja parametara vrednosti proizvoda.
Funkcije težinskih faktora (gi) moraju ispuniti
sledeće uslove
i
• g(i)=1 za I, najvažniji parametar
• g(i→∞) za veliki broj parametara (kriterijuma) težinski koeficijentiза poslednjih
parametara teže ka nuli

• funkcija težinskih koeficijenata teži 0 kada i teži beskonačnosti

g i  1
lim 1
i  g i 
• g(i)>g(i+1) ‌ за 1<i<∞ funkcija težinsjuh koeficijenata mora biti monotono opadajuća,
odnosno ne sme imati ekstreme
Detaljnije dato na vežbama.

AHP metoda (Tomas L. Saaty)

Analitički hijerarhijski proces (AHP) je strukturisana tehnika pomoću koje se donose
složene odluke. Pre nego što se donese "ispravna" odluka, AHP pomaže
donosiocima odluka da pronađu onu odluku koja je najbolja za zadani cilj i rešavanje
problema.
Ova metoda pruža sveobuhvatan i racionalni okvir za strukturiranje problema
odlučivanja, zastupanje i kvantifikovanje elemenata problema. AHP metoda ima
posebnu primenu u grupnom odlučivanju, koristi se u širokom spektru rešavanja
konfliktnih situacija, u oblastima kao što su vlada, biznis, industrija, zdravstvo i
obrazovanje.
Kad se definiše hijerarhija problema, donosioci odluke sistematski upoređuju
elemente u parovima tako što im dodaju težine (preferencije). Prilikom dodavanja
težina, donosioci odluka mogu da koriste konkretne podatke kao i svoja mišljenja
o relativnim značenjima elementa. Suština AHP metode je da se pored konkretnih
podataka koriste i subjektivna mišljenja. Za subjektivna mišljenja se koristi Saaty-jeva
skala. Mogućnost unošenja subjektivnih mišljenja bitno razlikuje AHP metodu od
ostalih metoda.
Upotreba i primena AHP metode je vrlo široka: od pojedinačnih jednostavnih
odluka do vrlo složenih odluka koje donose veliki broj članova gde su uključene
razne ljudske percepcije i predrasude, a rešenja imaju dugoročne posledice.
AHP metoda ima jedinstvenu prednost kada se važni elementi odluke teško
kvantifikuju ili porede i tamo gde je komunikacija između članova tima ometana
zbog različitih specijalnosti članova tima, upotrebljavane terminologije i stavova
članova tima.

7
 Aksiomi na kojima se AHP zasniva
Aksiom recipročnosti. Ako je element A n puta značajniji od elementa B, tada je
element B 1/n puta značajniji od elementa A,
Aksiom homogenosti. Poređenje ima smisla jedino ako su elementi uporedivi,
npr. ne mogu se porediti jedinice mase sa jedinicama buke,
Aksiom zavisnosti. Dozvoljava se poređenje među grupom elemenata jednog
nivoa u odnosu na elemente višeg nivoa, tj. poređenja na nižem nivou zavise od
elementa višeg nivoa,
Aksiom očekivanja. Svaka promena u strukturi hijerarhije zahteva ponovno
računanje prioriteta u novoj hijerarhiji.

Navedeni aksiomi se koriste za definisanje dva osnovna zadatka u AHP metodi i to:
1. Formulisanje i rešavanje zadatka hijerarhijski (aksiom 3 i aksiom 4),
2. Izvlačenje zaključaka pomoću poređenja po parovima (aksiom 1 i 2)
Većina pomoćnih metodologija za donošenje odluka zahtevaju da donosilac odluke
ne pravi greške prilikom dodeljivanja preferencija. Međutim, u AHP metodi je
uključena činjenica da se greške u zaključivanju pojavljuju. Donosilac odluke
greške može izbeći ili se suočiti sa njima. Osobina AHP metode da prihvata greške
je njena najveća prednost.

Primena AHP metode može se objasniti u četiri osnovna koraka.

Korak 1: Razvoj i definicija

Hijerarhija je slojevit sistem rangiranja i organizovanja ljudi, stvari, ideja, itd. U
hijerarhiji svaki element sistema, osim na prvom mestu, ima podređene i nadređene
slojeve. Iako se koncept hijerarhije shvata intuitivno, može se matematički opisati.
Dijagrami hijerarhija su u obliku piramide.
Ljudske organizacije su često strukturirane kao hijerarhije. Hijerarhija se koristi za
dodeljivanje odgovornosti, vežbanje liderstva i odgovornosti, olakšavanje
komunikacije itd.
Dizajn bilo koje AHP hijerarhije će zavisiti ne samo od prirode problema nego i od
znanja, mišljenja, vrednosti, potreba i želja učesnika u procesu donošenja odluka.
Izgradnja hijerarhije obično dovodi do značajnih diskusija, istraživanja i
otkrića od strane učesnika u donošenju odluka.

Hijerarhijski model
problema odlučivanja se
razvija s ciljem na vrhu,
kriterijumina i
podkriterijumima na
nižim nivoima i sa
alternativama na dnu
modela.

Hijerarhijska struktura postupka odlučivanja u AHP metodi

8
 Korak 2: Prikupljanje podataka i njihovo merenje
SKALA PROCENE ODNOSA VAŽNOSTI POJEDINIH ATRIBUTA
Prikupljanjem V(xi /xj) = gi /gj = aij; aij=1/aji
podataka i njihovim Odnos važnosti
OPIS OBJAŠNJENJE
merenjem počinje gi /gj gj /gi
drugi korak. Oba atributa imaju jednak doprinos u
Donosilac odluke 1 (1) Jednaka važnost
odnosu na postavljeni cilj
dodeljuje relativne
ocene parovima Atribut xi ima jedva primetnu
atributa jednog Veoma mala prednost xi u prednost u odnosu na xj, pri čemu se
2 (1/2)
odnosu na xj oni ipak ne mogu tretirati kao
hijerarhiskog nivoa, i jednako važni
to ponavlja za sve
nivoe hijerarhije. Iskustvo i rasuđivanje upućuju na
Mala prednost xi u odnosu
Relativne ocene 3 (1/3) davanje jasno uočljive male prednosti
na xj
donosilaca odluke se jednog atributa nad drugim
izražavaju uz pomoć Iskustvo i rasuđivanje upućuju na
odgovarajuće skale 5 (1/5)
Velika prednost xi u
odnosu na xj
davanje znatne prednosti jednog
(Saaty-eva skala atributa u odnosu na drugi
relativne važnosti) koja Vrlo velika prednost xi u
Atribut xi jako dominira nad
ima 9 stepena 7 (1/7) atributom xj za čega postoje i potvrde
odnosu na xj
verbalno opisanih iz prakse
Evidentna, neosporna i dokazana
intenziteta i 9 (1/9)
Ekstremno velika prednost
izrazita dominacija atributa xi nad
odgovarajuće xi u odnosu na xj
atributom xj
numeričke vrednosti. Međuvrednosti koje pripadaju
4, 6, 8, kontinuumu predložene skale i koje
(1/4) (1/6) (1/8) se koriste kada je striktan izbor
vrednosti otežan

Korak 2: Prikupljanje podataka i njihovo merenje

Primer ocenjivanja pomoću Saaty-jeve skale u kojem su upoređene neke od
kriterijuma za izbor automobila: Kriterijum
Koji kriterijum Intezitet
Po završetku ovog koraka A B je važniji prema skali
dobija se odgovarajuća matrica Cena Sigurnost A 3
upoređivanja po parovima koji Cena Stil A 9
odgovaraju svakom nivou Cena Kapacitet A 3
hijerarhije. Sigurnost Stil A 7
Sigurnost Kapacitet A 1
Stil Kapacitet B 1/7

Korak 3: Procena težinskih faktora

Procena težinskih faktora je treći korak. Matrica poređenja će se po parovima
prevesti u probleme određivanja sopstvenih vrednosti radi dobijanja normalizovanih
i jedinstvenih sopstvenih vektora težina za sve atribute na svakom nivou
hijerarhije: A1 , A2 ,......, An sa vektorom težina : t  t1 , t 2 ,....., t n 

Neka je n broj kriterijuma (ili alternativa) čije težinske faktore gi treba gi

odrediti na osnovu procene vrednosti njihovih odnosa koji se označavaju sa: aij 
gj
Od odnosa relativnih važnosti aij formira se matrica relativnih važnosti A.

Saaty je ponudio vektorski pristup za procenu težinskih faktora iz matrice poređenja

A, koja je teorijski i praktično dokazana i najčešće primenjivana metoda.

9
 Korak 3: Procena težinskih faktora
Matrica A ima oblik:  g1 g1 g1 
g ....
g2 gm 
 a11 a12 .... a1m   1 
a g g2 
a2 m   2
g2
g m 
a22 .... ....
A   21   g1 g2
 .... .... .... .... 
   .... .... .... .... 
 am1 am 2 .... amm   
 gm gm
....
gm 
 g1 g2 g m 

Izračunava se: W - vektora pondera matrice A

max - najveći karakteristični koren matrice A,
I - jedinična matrica,
Pošto se postupak sprovede do poslednjeg nivoa na kom su alternative,na kraju se
određuju kompozitni težinski faktori svih alternativa. Zbir ovih koeficienata je 1,
a donosilac odluke raspolaže sa dve ključne informacije:
1. Poznat je relativan značaj svake alternative u odnosu na cilj na vrhu
hijerarhije (ocena značajnosti),
2. Utvrđen je redosled alternativa po značaju (rangiranje).

Korak 4: Analiza osetljivosti

Vršenje analize osetljivosti se uglavnom primenjuje kod računarom podržanog
odlučivanja. Variraju se težinski koeficijenti pojedinih kriterijuma i ispituje
osetljivost pojednih alternativa na promene. Ispitivanje konzistentnosti je
ispitivanje doslednosti postavljenih težinskih koeficijenata kriterijuma i odnosa u
modelu.

Konzistentnost AHP metode

AHP spada u popularne metode zato što ima sposobnost da identifikuje i analizira
nekonzistentnosti donosioca odluka u procesu rasuđivanja i vrednovanja
elemenata hijerarhije. Čovek je, naime, retko konzistentan pri procenjivanju vrednosti
ili odnosa kvalitativnih elemenata u hijerarhiji. AHP na određen način ublažava ovaj
problem tako što odmerava stepen nekonzistentnosti i o tome obaveštava
donosioca odluka.
Kada bi postojala mogućnost da se precizno odrede vrednosti težinskih koeficijenata
svih elemenata koji se međusobno porede na datom nivou hijerarhije, sopstvene
vrednosti matrice odlučivanja bile bi potpuno konzistentne. Međutim, ako se npr.
tvrdi da je A mnogo većeg značaja od B, B nešto većeg značaja od C, i C nešto
većeg značaja od A, nastaje nekonzistentnost u rešavanju problema i smanjuje se
pouzdanost rezultata.
Opšti je stav da redundantnost poređenja u parovima čini AHP metoda da nije
previše osetljiva na greške u rasuđivanju. Ona takođe daje mogućnost da se mere
greške u rasuđivanju tako što se izračunava indeks konzistentnosti za dobijenu
matricu poređenja, a zatim se izračunava i stepen konzistentnosti.

10
 Konzistentnost AHP metode - Matematički model
Da bi se izračunao stepen konzistentnosti CR, prvo treba izračunati indeks
konzistentnosti CI prema relaciji:
 n
CI  max
n 1

Što je max bliže broju n (broj kriterijuma), manja će biti nekonzistentnost.

Da bi se izračunalo max, prvo treba pomnožiti matricu poređenja  b1 
sa vektorom težinskih koeficijenata da bi se odredio vektor b: g 
 1
 b2   1 
 a11 a12  an   g1   b1  Deljenjem korespodentnih  g   
a    
 a2 n   g 2   b2 
elemenata vektora b i g dobija se:  2   2
 21 a22
 .  . 
            a konačno je: 1 n    

  
   
        max   i
n i 1
 .  .
 b   
 n   n
 an1 an 2  ann   g n   bn   gn 
 
 
Uz pomoć max dobija se indeks konzistentnosti CI, dok setepen konzistentnosti CR
predstavlja odnos indeksa konzistentnosti i slučajnog indeksa RI: CI
Slučajni indeks RI zavisi od reda matrice, a preuzima se iz tabele u CR 
kojoj prvi red predstavlja red matrice poređenja, a drugi slučajne RI
indekse.
Ako za matricu važi CR  0.10 , procene težinskih koeficijenata smatraju se
prihvatljivim.

Konzistentnost AHP metode - Matematički model

Slučajni indeksi RI: n 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15

RI 0,00 0,00 0,58 0,90 1,12 1,24 1,32 1,41 1,45 1,49 1,51 1,54 1,56 1,57 1,59

U slučaju da stepen konzistentnosti ne zadovoljava, treba istražiti razloge zbog

kojih je nekonzistentnost procena neprihvatljivo visoka. Vrlo je bitno da se dobije
nivo konzistencije manji od 0.1 na svim nivoima hirejarhije kako bi obezbedili put za
dobijanje ispravnih rešenja.

Metodologija rangiranja i izbora najpovoljnije varijante

Zadatak rangiranja i izbora najpovoljnije varijante proizvoda, odnosno velikog broja
poređenja po različitim kriterijumima, odnosno obeležjima, može se rešiti uvođenjem
kompleksne mere odstojanja između fiktivne varijante a(-), generisane iz najlošijih
vrednosti obeležja xj(-) skupa stvarnih varijanti, odnosno: ( )
 ai   d [ai , a ]
Da bi se prikazao konačni oblik funkcije, odnosno kompleksne mere rastojanja bilo
koje varijante ai od fiktivne najlošije a(-) pogodno je sve elemente kvaliteta
proizvoda, odnosno obeležja proizvoda (x1,x2,...,xm) podeliti u tri grupe.
Operisanje sa većim brojem obeležja najjednostavnije se može rešiti formiranjem
funkcije d ai, a(-) u vidu pogodne aditivne funkcije parcijalnih rastojanja po
obeležjima koja ima svojstva metrike:  
d [a i , a (  ) ]  f   d [ x j , x (j ) ]
 j 

11
 Grupe obeležja, odnosno elemenata kvaliteta proizvoda
za pojedine varijante a1,a2,...,an
Metodologija rangiranja i izbora najpovoljnije varijante

Obeležjima, odnosno elementima

kvaliteta različite prirode, su
pridružene odgovarajuće
"parcijalne distance"
ponderisane prosečnim razlikama
svakog pojedinačnog obeležja, što
predstavlja svojevrsnu
normalizaciju "autoponderima"
koje generiše sam skup podataka.

Grupe obeležja, odnosno elemenata kvaliteta

proizvoda za pojedine varijante a1,a2,...,an

U literaturi koja tretira detaljne matematičke osnove za razvoj i primenu AHP

metode, pokazuje se da je najbolja varijanta ona koja ima najveće rastojanje
d [ai , a (  ) ]
od fiktivno najlošije varijante a (  ).
Za rešavanje zadataka višekriterijumskog vrednovanja i rangiranja proizvoda
primenjuju se programski sistemi, kao na primer EXPERT CHOICE.

Metoda Promethee

Metoda PROMETHEE (Preference Ranking METhod for Enrichment Evaluations) je

iteraktivnog karaktera i sastoji se od nekoliko koraka. Omogućava agregaciju
kvalitativnih i kvantitivnih kriterijuma, različitim po važnosti u relaciju parcijalnog
uređenja u skupu alternativa PROMETHEE I ili u jedinstveni rezultat
PROMETHEE II , na osnovu na koje se alternative mogu rangirati potpuno.
Metodu PROMETHEE karakterišu sledeći koraci:

Korak 1: Definisanje funkcija preferencije

Postoji šest oblika funkcija preferencije koje su zasnovane na intezitetu
preferencije.

12
 Korak 1: Definisanje funkcija preferencije
Vrednost funkcije preferencije kreće se u intervalu [0,1], odnosno što je vrednost
funkcije veća ima i veću preferenciju t.j. P(a,b) :preferencija a u odnosu na b.
Prema ovome mogu postojati sledeće kombinacije izražavanja funkcije preference:
• P(a,b)=0 - nema preferencije (indeferencija),
• P(a,b)  0 - slaba preferencija, k(a)>k(b)
• P(a,b)  1 - jaka preferencija, k(a)>>k(b)
• P(a,b) = 1 - stroga preferencija, k(a)>>>k(b)
Prema tome, moguće su sledeće osobine funkcije preferencije:
0  P  a, b   1
P(a,b) ≠ P(b,a)

Grafički izgled funkcije

preferencije

Drugi način prikazivanja funkcije

preferencije je uvođenje promenljive x :
x  k  a   k b 
 P  a, b  , x  0

P  x  
 P  b, a  , x  0

Funkcija preferencije sa
promenljivom

Korak 2: Primena relacije ,,višeg ranga”

Definisana relacija preferencije upotrebljava se tako da što se za svaku alternativu
izračunaju ulazni i izlazni tok u grafikonu. Na osnovu tih tokova u skupu
alternativa A se može uvesti parcijalno uređenje PROMETHEE I ili potpuno uređenje
PROMETHEE II.

PROMETHEE I:

Za svaku akciju izračunava se pozitivni (izlazni) i negativni (ulazni tok) tok.

  a   T  a   IPa, x 
1
 p  1 
Izlazni tok:
xA p- ukupan broj alternativa u modelu
  a   T  a   IPa, x 
1
 p  1 
Ulazni tok:
xA

PROMETHEE II:
Ukoliko je potrebno uspostaviti potpuni poredak (bez neuporedivosti) tada treba
definisati čisti rezultujući tok (balans toka,neto tok), za svaku akciju iz skupa А, аА
a  T a  T  a  T  a,
koji može da se jednostavno upotrebi u rangiranju akcija:
• а ima viši rang od b - aP II b ako i samo ako je T a   T b
 
• а je indiferentno sa b - aI II b ako i samo ako je T a   T b

13
 PROMETHEE II:
PROMETHEE II obezbeđuje potpunu relaciju kod koje su sve akcije iz A potpuno
rangirane uz napomenu da se kod ove relacije gubi deo informacija zbog
balansirajućih efekata između ulaznog i izlaznog toka što rezultuje većem stepenu
apstrakcije.
Za efikasnu primenu ove metode pogodno je koristiti odgovarajuća programska
rešenja, kao, naprimer, DecisionLab.

Druge metode višekriterijumskog vrednovanja i rangiranja

Osim pomenutih metoda, poznate su i druge metode višekriterijumskog vrednovanja i
rangiranja proizvoda, među koje spadaju metoda TOPSIS i ELECTRE.
Metoda TOPSIS je razvijena 1981. godine i pogodna je za odlučivanja koja se
odnose na vrednovanje finansija kompanija istih delatnosti.
Metoda ELECTRE je pogodna za rešavanje višekriterijumskog vrednovanja i
rangiranja u slučajevima kada ne postoji mogućnost određivanja stroge
matematičke dominacije jedne akcije nad drugom. Zbog toga se kod ove metode
uvodi veza ,,višeg reda”, odnosno definisan je kriterijum za ,,mehaničko” dodeljivanje
ranga.

14
 FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
Departman za proizvodno mašinstvo
Tehnološka logistika i preduzetništvo

Tema:

OPTIMIZACIJA I VIŠEKRITERIJUMSKO
VREDNOVANJE TEHNOLOŠKIH PROCESA

Dr Dejan Lukić

Varijantnost tehnoloških procesa

Tehnološki procesi izrade proizvoda u metaloprerađivačkoj industriji, karakterišu se
varijantnošću rešenja, najčešće u svim svojim fazama, odnosno delovima. Ovakve
karakteristike uslovljene su ulaznim podacima, koji su obuhvaćeni crtežom i
obimom proizvodnje proizvoda, raspoloživom tehnološkom opremom i pripremcima,
kao i tehnoekonomskim uslovima i subjektivnim opredeljenjem tehnologa.

Varijantnost projektovanja tehnoloških procesa

1
 Varijantnost tehnoloških procesa
Za iste ulazne podatke tehnološki proces izrade određenog proizvoda može se
predstaviti u vidu tehnološkog grafa u kome njegovi čvorovi predstavljaju usvojena
rešenja varijanti operacija, odnosno varijanti zahvata.

a) b) 7 6 5

i 11
x1 i2
x0

x0 x2 x4
i0 i 12 i2 i3
x3 2 3 4
Graf tehnološkog procesa i operacije obrade

Graf tehnološkog procesa obrade pokazuje da za tehnološki proces obrade

izabrane vrste pripremka (i0) postoje tri mogućnosti, za koje je Bulova promenljiva
xi=1, (i=0,1,2,3,4):
i0  i11  i2  i3
i0  i12  i3
i0  i12  i2  i3

Varijantnost tehnoloških procesa

Graf operacije (i2) pokazuje da je dovođenje obratka u stepen obrađenosti koji
određuje zahvat (4) posle zahvata (2) moguće postići na tri načina, a završni stepen
obrađenosti obradka na nivou ove operacije moguće je posle zahvata (6) postići na
dva načina.
O11 O12 ... O1i ... O1n
Varijante tehnološkog procesa izrade posmatranog
proizvoda mogu se predstaviti i u vidu matrice kod koje O21 O22 ... O2i ... O2 m
vrste označavaju varijante tehnološkog procesa, a ...
kolone varijante operacija. O j1 O j 2 ... O ji ... O jp
Prema tome, j-ta varijanta tehnološkog procesa izrade ...
može se predstaviti kao skup odgovarajućih operacija,
odnosno: O Ok 2 ... Oki ... Okz
TP  j   O j1 , O j 2 ,..., O ji ,..., O jp 
k1

gde je p-broj operacija izrade posmatrane varijante tehnološkog procesa.

Uzimajući u obzir, isto tako, da svaka operacija čini logičan redosled i vrstu zahvata
obrade, može se i operacija definisati kao tehnološki skup zahvata tako da se i
operacija Oji može predstaviti u vidu skupa odgovarajućih zahvata, odnosno:
O ji   Z ji1 , Z ji 2 ,..., Z jiq ,..., Z jir 
Dekomponovane operacije i zahvati omogućavaju da se njihovom unutrašnjom i
spoljašnjom optimizacijom izvrši određivanje optimalne varijante tehnološkog
procesa izrade na varijantnom principu.

2
 Varijantnost tehnoloških procesa
Unutrašnjom optimizacijom vrši se određivanje optimalnih režima i uslova obrade
za pojedine zahvate obradnog procesa.
Spoljašnja optimizacija, kao osnovni zadatak tehnoekonomske optimizacije
tehnoloških procesa izrade proizvoda, može se uspešno rešiti primenom
odgovarajućih matematičkih modela optimizacije obradnih procesa u okviru
varijantnog modela optimizacije.
Spoljašnja i unutrašnja optimizacija obradnih i tehnoloških procesa može se izvršiti
pomoću: • Metoda tehnoekonomske optimizacije,
• Metoda simulacije.
• Višekriterijumskog vrednovanja i rangiranja i,
• Metoda veštačke intelingencije.

Varijantni model tehnoekonomske optimizacije

Varijantni model tehnoekonomske optimizacije osim ulaznih podataka, uključuje tri
osnovna podsistema.
Prvi obuhvata konceptualno projektovanje tehnoloških procesa izrade u vidu
varijanti, drugi određivanje najpovoljnijih rešenja obradnih procesa, a treći
određivanje optimalne varijante tehnološkog procesa.

Postavljanje kvalitetnih varijanti tehnoloških procesa i odgovarajućih

operacija obrade čini osnovni nivo optimizacije u predloženom modelu.

Varijantni model tehnoekonomske optimizacije

3
 Optimizacija obradnih procesa
Sistem ulazno-izlaznih veličina obradnog procesa
Svaki obradni proces karakteriše se sistemom ulaznih ( x, z ) i izlaznih ( y ) veličina,
Vektorom karakteristika stanja procesa ili upravljanih veličina y  ( y1 , y 2 , y3 ,..., y n )
opisuje se stanje i ponašanje obradnog procesa i sistema nastalo kao posledica
dejstva ulaznih vektora.
Ovaj vektor obuhvata, pored karakteristika ili funkcija obradljivosti, kao što su
dinamika rezanja sa otporima i momentima rezanja, postojanost alata, efektivna
snaga rezanja, temperatura rezanja, kvalitet obrađene površine i sl., i druge fizičko-
tehnološke karakteristike bitne za odnosni aspekt analize stanja i ponašanja
procesa. Kibernetski prikaz obradnog sistema sa izlaznim IZLAZ
PRIPREMAK karakteristikama procesa obrade
ENERGIJA IZRADAK
ULAZ

INFORMACIJE z
Ekonomi~nost (E)

OPTIMIZACIJE
FUNKCIJE
ZAHTEV PROJEKTOVANJE Proizvodnost (P)
OBRADNI OBRADNI
OPERACIJA I
SISTEM PROCES Rentabilnost (R)
ZAHVATA
x y Ta~nost (Ts )

PRIMARNA KARAKTERISTIKE
ADAPTACIJA STANJA PROCESA

SEKUNDARNA
ADAPTACIJA

Ulazne veličine, kojih u jednom obradnom procesu ima nebrojeno mnogo, dele se
na dve grupe, na kontrolisane ( x) i nekontrolisane ( z ) veličine, odnosno vektore,
dejstva procesa.
Poremećajna dejstva mogu se kompenzovati na dva načina: primarnom i
sekundarnom adaptacijom.

Matematički model obradnog procesa

Matematički model obradnog procesa čini jednu od ključnih komponenata
matematičkog modela optimizacije tog procesa.
Za postavljanje matematičkog modela nekog obradnog procesa stoje na
raspolaganju tri koncepcije, tri metode - analitička, eksperimentalna i kombinovana.
Procedura formiranja matematičkog modela obradnog procesa sastoji se iz tri
osnovne faze, tj. iz:
• Formalizovanog opisivanja,
• Matematičkog opisivanja i
• Postavljanja algoritma.
Formalizovano opisivanje realnog procesa obuhvata smisaoni i strukturni opis
njegove fizičke i druge prirode. Ovaj opis, kojim počinje formiranje matematičkog
modela datog procesa, kao primera realnog objekta, odvija se u nekoliko koraka:
Identifikacija zahvata procesa u obradnom procesu, onih koji predstavljaju suštinu
obradnog procesa i koji treba da se obuhvate i opišu matematičkim modelom
obradnog procesa.
Definisanje zakonitosti koje opisuju pojedinačne zahvate obradnog procesa kao što
su: habanje alata, karakteristike kvaliteta obrade, itd.
Parametarizacija dekomponovanih zahvata obradnog procesa, a to znači analiza
ulaza i izlaza zahvata obrade i utvrđivanje skupova ulazno-izlaznih veličina xi,zi,yi,
i=1,2,3,...,za svaki zahvat obradnog procesa.
Analiza postojećih ograničenja, odnosno Matematički model obradnog procesa
graničnih uslova faktora i karakteristika
zahvata obradnog procesa.

4
 Matematičko opisivanje realnog objekta
Matematičko opisivanje realnog objekta predstavlja sadržaj druge faze procedure
formiranja matematičkog modela objekta. Suština ovog opisivanja sastoji se u tome
što se ono daje na matematičkom jeziku, u vidu određenog skupa funkcija i
jednačina.
Procedura matematičkog opisivanja sadrži određeni broj koraka među kojima su
najvažniji:
Formiranje matematičkog modela ili matematičkog opisa dekomponovanih zahvata
obradnog procesa, iz prve faze. Ovaj model treba da sadrži matematičke iskaze
fizičke suštine, stanja i ponašanja pojedinih "elementarnih" procesa, koji se realizuju
na obradnom sistemu. Ovi iskazi se daju u vidu skupova funkcija i jednačina među
koje spadaju: • Funkcije proizvodnosti, ekonomičnosti i dr.,
• Funkcije habanja alata,
• Funkcije temperature rezanja,
• Funkcije postojanosti alata,
• Funkcije otpora, momenata i snage rezanja,
• Funkcije kvaliteta obrade i
• Funkcije dinamičkog ponašanja obradnog sistema, odnosno
funkcije interaktivnog dejstva dinamike obradnog sistema na
kvalimetrijske karakteristike obratka i dr.
Sinteza matematičkih modela pojedinih zahvata obradnog procesa u jedinstveni
matematički model obradnog procesa. Pri tome sinteza obuhvata ne samo
grupisanje pojedinih matematičkih modela zahvata obradnog procesa već i njihovo
povezivanje putem novih, dopunskih funkcija, na primer, postavljanje međusobne
zavisnosti habanja alata i temperature rezanja.

Matematičko opisivanje realnog objekta

Jednačine koje izražavaju neke opšte fizičke zakone procesa, kao što su zakoni,
na primer: zakoni održanja energije i mase, jednačine kontinuiteta i jednakosti
zapremina, uslovi nastanka plastičnog deformisanja, odnosno smicanja u ravni
smicanja i dr.
Jednačine koje opisuju pojedine zahvate obrade.
Empirijske ili poluempirijske funkcije, koje povezuju pojedine karakteristike procesa
sa ulaznim faktorima i za koje ne postoje dovoljna teorijska znanja i zakonitosti o
dejstvu ulaznih faktora na karakteristike, već se utvrđuju eksperimentalnim
metodom u vidu regresionih i korelacionih zavisnosti,dakle, empirijskih funkcija.
Definisanje ograničenja matematičkog modela obradnog procesa koje se sastoji u
postavljanju sistema jednačina i nejednačina za postojeće granične uslove. Krajnji
rezultat ovog koraka jeste određivanje oblika i lokacije dopuštenog domena,
odnosno oblast, radno područje D u kojem se jedino dopuštaju promene ulaznih,
odnosno upravljajućih veličina.
Analiza adekvatnosti i tačnosti matematičkog modela predstavlja poslednji, završni
korak u proceduri matematičkog opisivanja obradnog procesa.

Treba imati u vidu činjenicu da se nijednim, pa čak ni sveobuhvatnim i veoma

detaljnim matematičkim modelom ne može iscrpno matematički opisati neki
realni objekat. Jedino se može postići matematičko opisivanje do željenog stepena
tačnosti putem detaljnijih i kompleksnijih analiza fizičkih i drugih priroda objekata
modeliranja. Prema tome, kad je reč o analizi tačnosti i adekvatnosti, tj. o stepenu
saglasnosti modela originalu, od presudnog je značaja primena metoda
eksperimentalne analize, jer od eksperimenta i merenja nema boljeg metoda za
ocenu istrživačkog uverenja o stepenu saglasnosti modela sa originalom.

5
 Postavljanje algoritma
Postavljanje algoritma postaje naročito značajno tada kada se istražuju, na
osnovu formiranog matematičkog modela objekta, fizička, tehnološka i druga
svojstva datog realnog objekta. Algoritmi ovakvih istraživanja sadrže: ispitivanja toka
funkcije modela u radnoj oblasti D, rešavanje sistema jednačina i nejednačina, itd.
Sa postavljanjem algoritma neodvojivo je povezan računar, jer se ni jedan složeniji
zadatak matematičkog modeliranja i optimizacije ne može tačno i brzo rešiti bez
upotrebe računara, budući da u procedurama rešavanja ima, pored vrlo složenih
matematičkih relacija, i višestrukih ponavljanja pojedinih proračuna.
Primenjujući izloženu proceduru i strukturu, može se postaviti matematički model
bilo kog obradnog procesa, sa i bez skidanja strugotine. Ovaj model čine skupovi
funkcija stanja ili jednačina stanja procesa:
Fsi ( x, y, z )  0, i  1, 2,3,...
funkcija ograničenja, odnosno funkcija veze, graničnih uslova procesa:

Fgi ( x, y, z)  0, i  1, 2,3,...

Ovi obrasci predstavljaju matematički model ili matematički opis i iskazuju

suštinske fizičke, geometrijske, tehnološke, kvalimetrijske i ekonomske
zavisnosti odnosno zakonitosti unutar obradnog procesa i to u dopuštenom
domenu, odnosno u radnoj oblasti D promena veličina x .

Matematički model optimizacije obradnih procesa

Matematičku osnovu tehnoekonomske optimizacije obradnih procesa predstavlja
matematički model optimizacije procesa.
Struktura matematičkog modela
optimizacije obradnih procesa

Strukturu modela optimizacije procesa čine tri komponente:

• Matematički model obradnog procesa,
• Kriterijumi optimizacije, odnosno strategija optimizacije i
• Funkcije optimizacije Fci (i=1,2,3,...).
Dok se prvim dvema komponentama, tj. funkcijama stanja ili jednačinama stanja i
funkcijama ograničenja procesa definiše matematički model procesa, trećom
komponentom, kriterijumom optimizacije, zajedno sa prvim dvema, postavljaju se
okviri matematičkog modela optimizacije obradnog procesa, da bi se, zatim,
definitivna formulacija matematičkog modela optimizacije, na osnovu ove tri
komponente, okončala postavljanjem konkretnog oblika funkcije optimizacije:
  
Fc  Fc( x , y, z ) koja predstavlja formalni, matematički opis cilja optimalnog upravljanja
obradnim procesom, identifikovanog kriterijumom optimizacije.

6
 Kriterijumi optimizacije
U teoriji tehnoekonomske optimizacije obradnih procesa, kao dekomponovanih
tipskih tehnoloških jedinica celovitog tehnološkog procesa, može se izdvojiti više
kriterijuma optimizacije odnosno funkcija optimizacije (Fc) prema kojima se redovno
optimiziraju obradni i tehnološki procesi. To su:
• Troškovi izrade,
• Vreme izrade,
• Profit,
• Efikasnost procesa,
• Stepen iskorišćenja kapaciteta,
• Ekonomičnost,
• Proizvodnost i
• Rentabilnost.
Ponekad se u analizi optimizacije obradnih procesa kao kriterijum optimizacije,
odnosno funkcije optimizacije, uzimaju komponente vektora karakteristika stanja
procesa ( y ) kao, na primer, postojanost alata, odnosno funkcija postojanosti T i dr.
Dovođenjem funkcija optimizacije u funkcionalnu vezu sa skupom ulaznih
upravljačkih i drugih navedenih veličina, u radnoj oblasti (D), može se postaviti
matematički model optimizacije determinističkog obradnog procesa u obliku:
 xi  ci , i  k  1, k  2,..., p -1, p
Fc  Fc ( x1 , x2 , x3 ,..., xk , xk 1 ,..., x p 1 , x p ), 
D  ar  xi  br , i, r  1, 2,3,..., k
 F ( x , x , x ,..., x )  0, j  1, 2,3,..., m
xD  gj 1 2 3 p

Kriterijumi optimizacije
Radna oblast (D) u proizvodnoj praksi predstavlja radnu oblast izabranog obradnog
sistema na kome se realizuje određeni obradni proces.
U strukturu predstavljenog modela može ući i vreme t kada je reč o dinamičkim
modelima procesa, a takođe i prostorne koordinate vezane za objekat optimizacije.
Tehnoekonomska optimizacija obradnog procesa svodi se, sa matematičkog
stanovišta, na definisanje ekstrema, odnosno optimuma, u ovom slučaju funkcije
optimizacije i korespodentnih vrednosti upravljajućih veličina i karakteristika stanja
procesa koje obezbeđuju ovaj optimum.
Optimalni nivo ili rešenje xo  ( x10 , x20 ,..., xk 0 ) funkcije optimizacije naziva se
lokalnim ekstremom, a tačka Mo tačkom lokalnog ekstrema, ako je vrednost
funkcije optimizacije Fc veća, odnosno manja od vrednosti u bilo kojoj tački -okoline
tačke Mo. Funkcija Fc može imati nekoliko lokalnih ekstrema pa se ona tada naziva
više ekstremnom funkcijom optimizacije.

Konturni dijagram površine

reagovanja sa optabilnim
područjem

7
 Klasifikacija funkcija ograničenja
Da bi se tačno formulisao matematički model optimizacije nekog zahvata ili
obradnog procesa potrebno je da se, pored matematičkog izraza funkcije
optimizacije Fc, postave potpuni i tačni matematčki izrazi svih potrebnih funkcija
ograničenja Fgi, i=1,2,3,... Ovim funkcijama, koje se još nazivaju funkcijama veze ili
graničnim uslovima, definišu se postojeća tehnička, tehnološka, ekonomska i
druga ograničenja obradnog sistema i procesa, a time se u krajnjoj liniji definišu i
granice dopuštenog ili optimalnog područja, radna oblast ili domen D.
Funkcije ograničenja mogu se klasifikovati na osnovu više kriterijuma.
Jedni polaze od vrste ograničavajuće veličine, tj. od toga da li se ograničava
skup ulaznih veličina x , skup karakteristika procesa y ili skup onih funkcija
optimizacije Fci koje prelaze u granične uslove, drugi od izvora ograničenja, tj. od
mašine, alata, pribora, obradka i dr., a treći od mogućnosti obradnog sistema i
zahteva obrade.
Sva ova i ostala navedena ograničenja mogu se izraziti u vidu jednačina i
nejednačina u kojima se nalaze, pored drugih datih veličina, i skupovi ulaznih
veličina xi, i=1,2,3,...,xk,...,xp. Treba imati u vidu da su za postavljanje analitičkog ili
nekog drugog iskaza navedenih funkcija ograničenja potrebna, i to za većinu od
njih, vrlo ozbiljna i obimna eksperimentalna ispitivanja, koja su često po pravilu
dugotrajna i skupa.
Na osnovu prikazane sistematizacije funkcija • Ograničenja za dubinu rezanja,
i parametara ograničenja obradnih procesa, • Ograničenja za brzinu rezanja,
mogu se, s obzirom na efikasnost primene u
optimizaciji obradnih i tehnoloških procesa, • Ograničenja za pomak i
ograničenja grupisati u četiri grupe: • Složena ograničenja.

Funkcije optimizacije obradnih i tehnoloških procesa

U optimizaciji obradnih, odnosno tehnoloških procesa, najčešće se kao kriterijumi,
odnosno funkcije optimizacije, koriste proizvodnost, ekonomičnost i profit.
Zbog efikasnije primene u matematičkim modelima optimizacije, umesto funkcija
proizvodnosti i ekonomičnosti primenjuju se funkcije vremena i troškova
obrade, kao njihovi ekvivalenti.
Pošto se usvojene varijante operacija mogu dekomponovati na zahvate, odnosno
odgovarajuće obradne procese, pogodno je pomenute funkcije optimizacije
definisati za zahvate obrade, posebno i zbog toga što je zahvat deo operacije
obrade koji se izvodi jednim alatom, u jednom ili više prolaza.
Vreme obrade
Vreme obrade, kao funkcija optimizacije, može se definisati za zahvate i obradne
procese, odnosno operacije.
Za zahvate koji se izvode jednim alatom, odnosno diferencirano, vreme obrade
određuje se izrazom:  T
t z  t g  ta    t p1  t p  tme  pz   ti
  zs nz
a kod koncentrisane obrade, kod koje se određeni broj pojedinačnih zahvata izvodi
istovremeno odgovarajućim brojem alata, vreme ovog složenog zahvata obrade
određuje se izrazom: T
t z  t gm  ta  t p  tme  pz
  ti
zs nz
Koncentrisana obrada se skoro uvek završava u jednom prolazu, pa je zbog toga u
drugom izrazu izostavljen deo pomoćnog vremena koje se odnosi na vreme
povratnih hodova klizača.

8
 Vreme obrade
Vreme zamene i regulisanja alata u t sp Primer koncentrisane
izrazu određuje se iz: ta  t1 g obrade na strugu

Lp1

Lpm
5 4
T
a kod koncentrisane obrade ovo vreme n
t n
ta   t1 gi
određuje se iz:

d1

d3
dm

d2
i 1 Ti

gde je n - broj pojedinačnih zahvata koji se izvode 1 2 3

istovremeno odgovarajućim brojem alata. Vremek su L3
operacije obrade sa (k) zahvata sada će biti:
tk   t zi
L2
Lm
Vreme tehnološkog procesa i 1
izrade određenog proizvoda R.BR. OZNAKA ZNAČENJE
određuje se na osnovu vremena 1. tg , tgi Osnovno vreme obrade
operacija i načina redosleda 2. ta Vreme zamene i regulisanja alata na mašini
izvođenja operacija, koji može biti: 3.  Dodatak za obradu
redni, rednopararelni i paralelni. 4.  Dubina rezanja u jednom prolazu
5. tp1 Vreme povratnog hoda alata
U primerima koncentrisane 6. tp Pomoćno vreme
obrade, kada složeni zahvat čini 7. tme Vreme merenja koje zahteva zastoj u obradi
operaciju obrade, treba uzeti da je 8. Tpz Pripremnozavršno vreme po seriji
nz=1. 9. zs Veličina serije
Stvarna proizvodnost operacije, u 10. nz Broj zahvata operacije
određenoj vremenskoj jedinici, na 11.  ti Izgubljeno vreme
primer po času može se odrediti: 12. t1 Vreme zamene i regulisanja alata po jednom sečivu
13. T , Ti Postojanost alata
3600
Ps  14. tgm Merodavno osnovno vreme obrade
tk Pregled oznaka korišćenih u izrazima za vreme obrade

Troškovi proizvodnje
Proizvođačka delatnost u savremenim industrijskim preduzećima izaziva
raznovrsne troškove, koji se mogu posmatrati sa više stanovišta i razvrstati prema
različitim kriterijumima, kao što su:
• Troškovi elemenata proizvodnje,
• Troškovi prema mestu nastanka,
• Troškovi prema njihovoj vezanosti za nosioce,
• Troškovi prema vremenu nastanka,
• Troškovi uslovljeni dinamikom proizvodnje,
• Troškovi po poslovnim funkcijama i
• Ostale podele troškova.

Troškovi elemenata proizvodnje

Osnovni cilj klasifikacije troškova prema mestu nastanka jeste u utvrđivanju veze
između troškova i učinaka, dinamike troškova i učinka, kao i kontrole troškova,
odnosno identifikovanje mesta gde nastaje prekomerno trošenje. U tom smislu,
troškovi se dele na:
• Troškovi izrade i
• Režijske troškove.
Troškovi izrade nastaju na poslovima neposredne proizvodnje, odnosno na
tehnološkim radnim mestima, pa su u direktnoj vezi sa obimom proizvodnje. Zbog
toga se ovi troškovi vrlo često u praksi nazivaju i proizvodnim troškovima.

9
 Troškovi elemenata proizvodnje
U troškove izrade spadaju: • Troškovi materijala za izradu,
• Troškovi pomoćnog materijala za izradu,
• Troškovi pogonske energije,
• Troškovi sredstava za rad i
• Troškovi rada izrade.
Povećanje ili smanjenje obima proizvodnje direktno utiče na promenu troškova.
Njihova visina po jedinici proizvoda je konstanta, bez obzira na dinamiku obima
proizvodnje.
Režijski troškovi obuhvataju troškove koji nastaju u pripremnoj i završnoj fazi
procesa proizvodnje. Uobičajena je podela ovih troškova na:
• troškove pogonske režije i
• troškove uprave i prodaje.
Troškovi pogonske režije obuhvataju troškove organizovanja procesa proizvodnje
pa su, samim tim, vrlo usko povezani sa njegovim odvijanjem. U ove troškove
spadaju: troškovi materijala na organizacionim radnim mestima, troškovi tehnološke
energije, troškovi sitnog inventara i alata, troškovi sredstava za rad, troškovi rada na
organizacionim radnim mestima, troškovi tehničke kontrole i slično. U odnosu na
promene obima proizvodnje ovi troškovi imaju relativno-fiksni karakter.
Troškovi uprave i prodaje javljaju se na pripremno-završnim radnim mestima u
procesu proizvodnje. Obzirom da su ovi troškovi uglavnom uslovljeni
funkcionisanjem preduzeća u celini, oni, u odnosu na dinamiku obima proizvodnje,
imaju fiksni karakter. U ovu grupu spadaju: troškovi kancelarijskog materijala, PTT
troškovi, troškovi reklame i propagadne, zakupine, zatim troškovi projektovanja,
konstrukcije, nabavke i prodaje, troškovi amortizacije, rukovođenja i dr.

Troškovi prema njihovoj vezanosti za nosioce

Ovi troškovi se dele na: • Pojedinačne troškove i
• Zajedničke troškove.
Pojedinačni troškovi predstavljaju ona trošenja koja su nastala kao neposredna
posledica izrade određene jedinice proizvoda i, u okviru tehnološke pripreme
mogu se predvideti kao normalna veličina. To su sledeći troškovi:
• Troškovi materijala za izradu,
• Troškovi pomoćnog materijala za izradu,
• Troškovi rada izrade,
• Troškovi sredstava za rad pri funkcionalnoj amortizaciji koja se vezuje
za određenu vrstu i količinu proizvoda
Dok u zajedničke troškove spadaju:
• Troškovi režijskog materijala (pogona i uprave),
• Troškovi pomoćnog materijala i usluga,
• Troškovi unutrašnjeg transporta i održavanja,
• Troškovi usluga drugih organizacija,
• Troškovi energije,
• Troškovi rada na režijskim poslovima i
• Troškovi sredstava za rad pri vremenskoj amortizaciji i sl.
Osnovna karakteristika zajedničkih troškova je u tome da se ne mogu precizno
vezivati za pojedine proizvode i što se ne mogu normirati po jedinici proizvoda.

10
 Troškovi uslovljeni dinamikom obima proizvodnje
Dinamika troškova podrazumeva promenu troškova u odnosu na različite stepene
korišćenja proizvodnih kapaciteta, uslovljene promenom:
• Obima proizvodnje,
• Utroška po jedinici proizvoda,
• Strukturi poslovanja i
• Cena elemenata proizvoda.
Promene obima poslovanja različito utuču na pojedine vrste troškova, pa se oni dele na:
• Fiksne i
• Varijabilne troškove.
Fiksni troškovi se ne menjaju u ukupnom iznosu s promenama iskorišćenosti kapaciteta,
odnosno obima proizvodnje. U ove troškove spadaju:
• Troškovi sredstava za rad u uslovima vremenske amortizacije,
• Troskovi pripremno-završnih poslova,
• Troškovi rukovanja, finansijskih, kadrovskih, opštih i drugih poslova i
• Troškovi rada i materijala na poslovima projektovanja i probne proizvodnje.
U U b)

Dinamika fiksnih troškova:

Uf
Zavisnost troškova (Uf) i (Uf1)
od obima proizvodnje (Q)
Uf1

Q Q
a) u ukupnom iznosu, b) po jedinici proizvoda

Troškovi uslovljeni dinamikom obima proizvodnje

Varijabilni troškovi obuhvataju sve troškove koji se menjaju u zavisnosti od promene
stepena korišćenja kapaciteta, odnosno obima proizvodnje. Svi varijabilni troškovi
se ne menaju u istoj srazmeri sa promenom obima proizvodnje. Oni se dele na:
• Relativno fiksne i
• Proporcionalno fiksne.
Relativno fiksni nastaju u vezi sa organizacijom procesa proizvodnje, odnosno
korišćenja instalisanih kapaciteta. Oni zavise od obima izvršenih poslova pripreme i
organizacije procesa rada u pojedinim zonama zaposlenosti.
U a)
Uf3 Dinamika relativno fiksnih troškova:
a) u ukupnom iznosu,
b) po jedinici proizvoda
Uf2

Uf1

Q
U grupu relativno fiksnih troškova spadaju:
• Troškovi materijala i rada na organizacionim radnim mestima,
• Troškovi rada posrednih rukovodioca proizvodnje,
• Troškovi rada na određenim pomoćnim radnim mestima i
• Troškovi sredstava za rad u funkciji pripreme određene zone zaposlenosti
(specijalni pribori, alati, i dr.).

11
 Troškovi uslovljeni dinamikom obima proizvodnje
Proporcionalni troškovi u potpunosti zavise od dinamike proizvodnje i rastu u
ukupnom iznosu direktno proporcionalno obimu proizvodnje.
U a) U b)
Dinamika proporcionalnih troškova:
a) u ukupnom iznosu,
Up b) po jedinici proizvoda

Up1

Q Q
U grupu proporcionalnih troškova spadaju:
• Troškovi materijala za izradu,
• Troškovi pomoćnog materijala za izradu,
• Troškovi rada i materijala u završnoj fazi proizvodnje,
• Troškovi rada izrade i
• Troškovi sredstava za rad u uslovima funkcionalne amortizacije.
Za efikasno određivanje troškova tehnološkog procesa izrade proizvoda
pogodno je odrediti troškove operacija na osnovu troškova zahvata. Troškovi
operacija obrade obuhvataju bruto zarade poslužioca mašine i stručnog radnika
R, amortizaciju mašine M, troškove alata A i ostale troškove B, tako da se i
troškovi zahvata mogu definisati izrazom:
U z  R1  M 1  A1  B1

Profit
Profit se definiše kao razlika prodajne cene određenog proizvoda (CTP) i cene
pripremka (CP) i troškova izrade proizvoda (UTPO), odnosno:
P  CTP  (C P  U TPO )
Očigledno je da se izborom adekvatnog materijala za izradu određenog proizvoda,
koji određuje konstruktor, i optimalnim tehnološkim procesom njegove izrade, čini
najveći doprinos u postizanju maksimalnog profita za određenu cenu proizvoda na
koju utiču tržišni zakoni.
Na ovaj način još jednom se ukazuje na značaj troškova obrade, koji se koriste
kao respektivna funkcija u optimizaciji tehnoloških procesa izrade proizvoda.
Postojanost alata
U matematičkim modelima optimizacije obradnih procesa postojanost alata
predstavlja jednu od najvažnijih funkcija stanja.
Kao respektivna funkcija stanja u matematičkim modelima obradnih procesa,
postojanost može biti poznata kao funkcija režima obrade, tj. brzine rezanja v,
pomaka s i dubine rezanja , čiji se opšti funkcionalni oblik može dati u vidu:
Postojanost određuju sledeći uslovi: T  T (C, v, s,  )
• Vrsta zahvata obrade, gde je C - konstanta
• Vrsta alata,
• Materijal obradka,
• Uslovi obrade, vA min  v  vA max
• Oblast režima obrade u kojoj je ispitana postojanost alata, sA min  s  sA max
 A min     Amax
• Režimske tačke.

12
 Ekonomski period rezanja i period maksimalne proizvodnosti
Ako se u izrazu za troškove obrade osnovno vreme (tg) izrazi preko postojanosti
(T) iz odgovarajuće funkcije postojanosti, tada se diferenciranjem funkcije troškova
po postojanosti, odnosno:
U z
0
T
i rešavanjem po (T) dobija izraz za ekonomski period rezanja, odnosno
postojanost alata pri minimalnim troškovima u obliku:
1 m  A0 
Te   t1  
m  M 0  R0  B0 
Ako se osnovno vreme (tg) izrazi na isti način u izrazu za vreme zahvata, tada se
iz uslova:
t z
0
T
dobija postojanost alata pri maksimalnoj proizvodnosti oblika:
1 m
TQ  t1
m
gde je m - eksponent nad T u funkciji postojanosti alata.
Ako su podaci u prikazanim obrascima takvi da obezbeđuju izračunavanje pouzdanih
vrednosti odgovarajućih postojanosti alata, tada se postojanost, kao izlazna
karakteristika stanja obradnog procesa, može iskoristiti kao pokazatelj optimalnog
procesa obrade, baziranog na minimalnim troškovima ili maksimalnoj proizvodnosti.

Sistematizacija funkcija i parametara ograničenja

Ograničenja za dubinu rezanja
U opštem slučaju, ovu grupu čine sledeća ograničenja:
• Dodatak za obradu
 
• Dužina reznog sečiva alata Lp
  0,8  Lp
• Oblast dubine rezanja u kojoj je ispitana postojanost alata
A min    A max
Kod procesa obrade zabušivanjem, bušenjem, urezivanjem navoja ureznikom i
brušenjem ograničenja za dubinu rezanja se ne uzimaju u obzir.
Ograničenja za brzinu rezanja
Ovu grupu ograničenja čine:
• Granični brojevi obrtaja glavnog vretena mašine (nMmin, nMmax):
  D  nM min  v    D  nM max
• Oblast brzine rezanja u kojoj je ispitana postojanost alata:
vA min  v  vA max
gde je D - prečnik obratka, ili alata.

13
 Ograničenja za pomak
U ovu grupu svrstana su ograničenja za pomak, koja su parametarskog oblika i
koja zavise od dubine rezanja.
Pregled ovih ograničenja dat je u tabeli, u kojoj su definisana ograničenja koja se
uzimaju u obzir u okviru procesa obrade struganjem, bušenjem, glodanjem i
brušenjem:

STRU- BUŠENJE GLODANJE BRUŠENJE

R.Br. VRSTA OGRANIČENJA
GANJE B U P R N OB Č OG O R P

1. Napon na savijanje drške alata ●

2. Ugib obradka ● ● ●
Opterećenje mehanizma za
3. ● ● ● ● ● ●
pomoćno kretanje
4. Hrapavost obrađene površine ● ● ● ● ● ● ● ● ●
5. Vitkost strugotine ●
6. Raspoloživi pomaci mašine ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ●
7. Oblast ispitanosti postojanosti alata ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ●
8. Napon alata na pritisak ● ● ● ●
9. Dozvoljeni obrtni moment rezanja ● ● ● ● ●
10. Ugib vratila ● ● ● ●
11. Širina tocila ● ●
B - bušenje, U - upuštanje, P - proširivanje, R - razvrtanje, N – urezivanje navoja, OB - obimno glodanje,
Č - čeono glodanje, OG - odvalno glodanje, O - okruglo brušenje, R - ravno brušenje, P - profilno brušenje.

Složena ograničenja

U ovu grupu spadaju ograničenja koja zavise od režima obrade, oblika

Fg=Fg(v,s,), čiji je pregled dat u tabeli:

STRU- BUŠENJE* GLODANJE* BRUŠENJE*

R. br. VRSTA OGRANIČENJA
GANJE B U P R N OB Č OG O R P
1. Raspoloživa snaga mašine ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ●
2. Postojanost alata ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ● ●
3. Granične brzine stola mašine ● ● ● ● ● ●

4. Hrapavost obrađene površine ● ● ● ●

5. Temperatura rezanja ● ● ●
6. Srednji otpor rezanja ● ● ●

Za ovu grupu ograničenja postoji veliki broj različitih matematičkih izraza za njihovo
izračunavanje, a u primeni se uzimaju oni izrazi za koje postoje pouzdani podaci.
Postavljeni varijantni model tehnoekonomske optimizacije tehnoloških procesa obrade,
predviđa razvoj matematičkih modela optimizacije za pojedine obradne procese,
odnosno zahvate obrade.

14
Standardni matematički modeli optimizacije obradnih procesa

Imajući u vidu veliki broj zahvata koji se mogu pojaviti u okviru pojedninih obradnih
procesa, za praktičnu primenu varijantnog modela tehnoekonomske optimizacije
potrebano je razviti sistem standardnih matematičkih modela optimizacije
pojedninih obradnih procesa, kao što su:
• Diferencirana obrada na strugu,
• Koncentrisana obrada na strugu,
• Diferencirana obrada bušenjem koja obuhvata zabušivanje,
bušenje, upuštanje, proširivanje, razvrtanje i urezivanje navoja,
• Koncentrisana obrada bušenjem,
• Obimsko, čeono i odvalno glodanje,
• Ravno, okruglo i profilno brušenje,
• Brušenje na principima relativnog kretanja i
• Unutrašnje i spoljašnje provlačenje.
Standardni matematički modeli optimizacije razvijaju se na osnovu opšteg
matematičkog modela optimizacije obradnih procesa.
Kao primer, prikazaće se razvoj standardnog matematičkog modela optimizacije
procesa diferencirane obrade bušenjem, koja u ovom slučaju obuhvata tipske
zahvate obrade zabušivanjem, bušenjem, urezivanje navoja ureznikom,
upuštanjem, proširivanjem i razvrtanjem.

Tipski zahvati obrade zabušivanjem, bušenjem i urezivanjem navoja

Elementi
SKICA ZAHVATA NAZIV TIPSKOG ZAHVATA Kod
geometrije

Zabušivanje zabušivačem bez zaštitnog BZ10

proširenja
/D,L,,1/
Zabušivanje zabušivačem sa zaštitnim BZ11
proširenjem

Bušenje spiralnom burgijom sa

BS10
cilindričnom držkom
Bušenje spiralnom burgijom sa koničnom
BS11
drškom
/D1,D2,L1,L2/

Bušenje dvostepenih rupa BS12

Duboko bušenje topovskom burgijom

Duboko bušenje puščanom burgijom BD10
Duboko bušenje kašikastom burgijom BD11
Duboko bušenje jednosečnom burgijom sa BD12
unutrašnjim odvodom strugotine BD13
Duboko bušenje spiralnom burgijom sa
unutrašnjim dovodom ras.sredstava
/D,L/ BD14
Duboko bušenje spiralnom burgijom sa spoljašnjim BD15
dovodom ras.sredstava BD16
Duboko bušenje pljosnatom burgijom BD17
Duboko bušenje BTA glavama BD18
Duboko bušenje ejektor glavama
Urezivanje milimetarskog navoja UN10
Urezivanje trapeznog navoja UN11
Urezivanje vitvortovog navoja /D,L,h/ UN12
Urezivanje kosog navoja UN13
Urezivanje oblog navoja UN14

15
Tipski zahvati obrade upuštanjem, proširivanjem i razvrtanjem
Elementi
SKICA ZAHVATA NAZIV TIPSKOG ZAHVATA Kod
geometrije

Upuštanje koničnim upuštačem /D,L,/ BU10

Čeono upuštanje upuštačima sa

čvrstom vođicom BU11
/D,L/
Čeono upuštanje upuštačima sa
izmenljivom vođicom BU12
Proširivanje spiralnim proširivačem u
prolaznom otvoru BP10
Proširivanje nasadnim proširivačem u BP11
prolaznom otvoru
/D,L/
Proširivanje spiralnim proširivačem u
neprolaznom otvoru BP12
Proširivanje nasadnim proširivačem u BP13
neprolaznom otvoru

Razvrtanje cilindričnim razvrtačima /D,L/ BR10

Razvrtanje koničnim razvrtačima /D,L,/ BR11

Standardni matematički modeli optimizacije obradnih procesa

Pažljivom analizom se može zaključiti da se svi tipski zahvati obrade

zabušivanjem, bušenjem i urezivanjem navoja ureznikom mogu predstaviti jednim
zajedničkim grafičkim modelom, a tipski zahvati obrade upuštanjem,
proširivanjem i razvrtanjem, drugim grafičkim modelom:
Grafički modeli tipskih zahvata obrade:

zabušivanjem, bušenjem i upuštanjem,

urezivanjem navoja ureznikom proširivanjem i razvrtanjem

Zajednički elementi u prikazanim grafičkim modelima odnose se na nominalne

prečnike (D) i dužine obrade (L), odnosno na nominalne prečnike (D), dužine (L) i
dodatke za obradu () kod tipskih zahvata grupe (b).
Ova analiza pokazuje da se za obe grupe pomenutih tipskih zahvata obrade može
razviti jedan standardni matematički model optimizacije, razvojem funkcija
optimizacije i matematičkih modela ovih obradnih procesa.

16
 Funkcije optimizacije

Ako se u izrazima za vreme i troškove obrade, osnovno vreme (tg) zameni

izrazom:
D L
tg 
vs
dobiće se izraz za ove funkcije optimizacije u obliku:

D L  1 Tpz
tz  1  t1   t p1  t p  tme    ti
vs  T zs nz
UTP U PP D L  1
Uz    C0  C1   C0t1  A0    C0t pm
Qnz zs nz vs  T

Izrazi za funkcije optimizacije odnose se na sve pomenute tipske zahvate obrade

bušenjem, stim što je za zahvat urezivanja navoja ureznikom

Matematički model obradnog procesa

Kao što je već istaknuto, matematički model obradnog procesa čine funkcije
ograničenja i funkcije stanja. Ograničenja čine ograničenja za brzinu rezanja,
pomak i složena ograničenja, dok je najznačajnija funkcija stanja postojanost
alata, koja može imati funkcionalni ili diskretni oblik.
Ograničenja za brzinu rezanja
  D  nM min  v    D  nM max
vA min  v  vA max

Ograničenja NAZIV
VRSTA OBRADNOG PROCESA
Upuštanje,
za pomak OGRANIČENJA Zabušivanje, Bušenje Proširivanje,
Urezivanje
navoja
Razvrtanje
Dozvoljeni napon
--------
alata na pritisak
Dozvoljeno
opterećenje mašine
usled aksijalne sile
Dozvoljeni obrtni
momenti rezanja
Zahtevani kvalitet
--------
obrade
Granični pomaci
mašine
Granice pomaka s
obzirom na mogućnost
alata

17
 Složena ograničenja
Ova ograničenja čine ograničenja snage pogonskog elektromotora i zahtevana
postojanost alata, kao izlazna karakteristika obradnog procesa.
Standardni matematički model optimizacije procesa diferencirane obrade
bušenjem, koji obuhvata pomenute tipske zahvate obrade, omogućava rešavanje
svih optimizacionih zadataka unutrašnje i spoljašnje optimizacije ovih obradnih
procesa.
Složena ograničenja za procese obrade bušenjem

VRSTA OBRADNOG PROCESA

NAZIV
Zabušivanje, Bušenje, Upuštanje, Proširivanje,
OGRANIČENJA
Urezivanje navoja Razvrtanje
Snaga pogonskog
elektromotora
Zahtevana
postojanost alata

Pri razvoju varijantnog automatizovanog sistema optimizacije tehnoloških procesa,

pogodno je ograničenja za pomak povezati sa kodovima odgovarajućih tipskih
zahvata, odnosno obradnih procesa, čime se obezbeđuje veća racionalnost u
razvoju sistema računarskih programa za pojedine standardne matematičke
modele optimizacije.
Za efikasnu primenu prikazanog varijantnog modela optimizacije u proizvodnoj
praksi neophodno je razviti automatizovani sistem optimizacije.

Varijantni automatizovani sistem optimizacije tehnoloških procesa

Ovakvo opredeljenje utemeljeno je, pre svega, na mogućnosti primene sve većeg
broja razvijenih programskih sistema pogodnih za razvoj automatizovanog sistema
optimizacije. Posebno treba istaći da realne mogućnosti razvoja automatizovanog
sistema optimizacije u okviru brojnih CAD/CAPP/CAM sistema, kao njihov sastavni
deo, čine ovo opredeljenje sasvim opravdanim i neophodnim.

Pošto je razvoj programskih alata i sistema, pogodnih za automatizaciju

projektovanja i optimizaciju tehnoloških procesa u takvom zamahu da se na tržištu
neprekidno pojavljuju sve bolja rešenja, ovde će se detaljnije izložiti usvojeni
model varijantnog automatizovanog sistema tehnoekonomske optimizacije.
Ovaj model treba da omogući razvoj i neophodno usavršavanje modela
automatizovanog sistema optimizacije u vremenu u skladu sa razvojem i
mogućnostima odgovarajućih programskih sistema.

18
 Model varijantnog automatizovanog sistema optimizacije
osim informacione baze, ovaj sistem
obuhvata i dva podsistema.
Podsistem za unošenje
podataka o zahvatu
Prvi podsistem omogućava
interaktivno unošenje podataka o
geometriji i elementima tačnosti obrade
zahvata, kao i parametre koji karakterišu
način pozicioniranja i stezanja obradka
u posmatranoj operaciji. Kod nekih
tipskih zahvata, kako je ranije i
istaknuto, parametri koji karakterišu
način pozicioniranja i stezanja se ne
unose. U ovom podsistemu unosi se i
vrednost dodatka za obradu ()
posmatranog zahvata.
Za svaki standardni matematički model
optimizacije, koji se poziva na osnovu
učitanog koda posmatranog zahvata,
formirani su podaci o geometriji, tačnosti
i parametrima pozicioniranja i stezanja,
vodeći računa o svim tipskim zahvatima
koji pripadaju istom standardnom
matematičkom modelu optimizacije.

Varijantni automatizovani sistem optimizacije tehnoloških procesa

Učitavanje podataka o geometriji i tačnosti tipskog zahvata obrade koturastim glodalom

Podsistem standardnih matematičkih modela optimizacije
Drugi podsistem obuhvata razvijene standardne matematičke modele
optimizacije za pojedine obradne procese.
Učitani podaci o geometriji, tačnosti izrade, a kod nekih zahvata i parametri
pozicioniranja i stezanja obradka, kao i podaci o mašini, priboru, alatu, merilu,
proizvodu, materijalu i obradljivosti, koji čine informacionu bazu podataka,
omogućavaju automatizovanu optimizaciju obradnih i tehnoloških procesa na
varijantnom principu.
Informaciona baza sistema
Informacionu bazu, odnosno tehnološku bazu podataka sistema čine baze
podataka za mašine, pribore, alate, merila, proizvode, materijale, obradljivost i
vremena.
Podaci za mašine, pribore, merila, alate i proizvode biraju se na osnovu
odgovarajućih identifikacionih brojeva, uz napomenu da se podaci za alate mogu
birati i na osnovu odgovarajućih kodnih ili identičnih oznaka.

19
Osnovna algoritamska struktura varijantnog sistema optimizacije

Ulazni i izlazni podaci

Osnovni, najznačajniji deo ulaza čine
varijante tehnološkog procesa,
odnosno operacija obrade, koje su
usvojene kao racionalna rešenja
tehnološkog procesa za zadate uslove.
Izlaz sistema čini optimalna varijanta
tehnološkog procesa kojom se rešava
određivanje optimalnog rešenja
pripremka, operacija, vrste obradnih
procesa, elemenata obradnih sistema
na pojedinim operacijama, obradni i
tehnološki ciklus, troškovi obrade,
režimi obrade i dr.
Postavljena algoritamska struktura
varijantnog automatizovanog sistema
optimizacije ostavlja mogućnost
primene savremenih programskih
sistema za razvoj ovog sistema
optimizacije.

Granice primenljivosti varijanti tehnoloških rešenja

U proizvodnoj praksi, kako je već istaknuto, kao čest zadatak optimizacije postavlja
se određivanje granice primenljivosti varijanti tehnoloških rešenja, koja se mogu
odnositi na varijante pripremaka, tehnoloških procesa izrade, obradnih procesa,
sadržaja operacija, mašina, pribora, alata, koncentracije i diferencijacije zahvata i
operacija i drugih elemenata tehnologije.
Varijantni model optimizacije omogućuje rešavanje i ovih zadataka optimizacije,
kako kod osvajanja tehnologije izrade novih proizvoda, tako i kod usavršavanja
postojećih tehnoloških procesa.
Granice primenljivosti posmatranih varijanti elemenata tehnologije, koji su ranije
pomenuti, mogu se odrediti na osnovu troškova ili vremena obrade.
Da bi se odredila granica primenljivosti varijanti elemenata tehnologije preko
graničnog obima proizvodnje (Qk), potrebno je izvršiti transformaciju opštih
izraza za vreme i troškove operacija obrade na sledeći način:
TPZ
U
U TP U PP
  Uo t  to Kod određivanja granice primenljivosti varijanti
Q zs zs pripremaka troškove ili vreme obrade treba
izraziti na nivou tehnoloških procesa izrade za
Uo  R  M  A  B  U E obe varijante, s tim što se troškovima obrade
dodaju i cene odgovarajućih pripremaka.
to  t g  ta  t p  tme   ti
Pri određivanju granice primenljivosti varijanti zahvata, odnosno alata, troškovi ili
vreme obrade izračunavaju se za zahvate, dok se za određivanje granica
primenljivosti za varijante ostalih elemenata tehnologije vreme i troškovi obrade
definišu na nivou odgovarajućih operacija.

20
 Granice primenljivosti varijanti tehnoloških rešenja
Pošto za tačku K važi da je UI=UII i tI=tII, granica primenljivosti posmatranih
varijanti za odgovarajuće elemente tehnologije određena je graničnim obimom
proizvodnje:

a) b)

(U TP ) I  (U TP ) II
QK 
 U PP  U  ili na bazi vremena obrade: QK 
TPZ I  TPZ II
  U 0    PP  U 0  toI  toII
 zs  II  zs I

Tačnost određivanja graničnih količina, prema prikazanim izrazima, najviše zavisi

od tačnosti podataka koji se odnose na UTP, UPP, USP i Tpz.

Simulacija proizvodnih, tehnoloških i obradnih procesa

Razvojem računara i informacionih tehnologija, uopšte, razvijeni su i brojni
programski sistemi za simulaciju, koji su danas u primeni i u metaloprerađivačkoj
industriji.

Simulacija proizvodnih procesa

Simulacija proizvodnih procesa primenom odgovarajućeg programskog sistema za
simulaciju, kao pažljivo i usmereno eksperimentisanje na računaru, vrši se, u
opštem slučaju kada se:
• Projektuje proizvodni sistem,
• Unapređuje proizvodni procesu postojećem proizvodnom sistemu,
• Postavlja cilj simulacije i razvoj simulacionog modela,
• Izvodi simulaciono eksperimentisanje na računaru i
• Vrši interpolacija i primena rezultata simulacije.
Pri definisanju zadataka i ciljeva simulacije proizvodnih procesa u središtu su
najvažnija sledeća pitanja:
• Kolika se tehnološka prohodnost očekuje,
• Koji je najpovoljniji broj i raspored tehnoloških resursa,
• Gde su najpovoljnije lokacije međuskladišta,
• Koliki je optimalni obim proizvodnje,
• Koje su najpovoljnije strategije organizacije i realizacije procesa proizvodnje, itd.

21
 Simulacija proizvodnih procesa
Razvoj simulacionog modela u delu koji se odnosi na modeliranje proizvodnog
procesa, rešava se u nekoliko iteracija, od konceptualnog modela pa do
konačnog modela koji daje optimalne rezultate simulacije. Tako razvijeni model
predstavlja najpovoljnije rešenje proizvodnog procesa, koji se uz dodatne analize
usvaja, ili, po potrebi kasnije koriguje.
Modeliranje proizvodnih procesa
U okviru modeliranja proizvodnih procesa potrebno je
definisati konture proizvodnog prostora u kome su
smešteni proizvodni pogoni i drugi delovi proizvodnog
sistema.
Modeliranje proizvodnih procesa u posmatranom
proizvodnom sistemu obuhvata prvu fazu razvoja
simulacionog modela koji omogućuje simulaciju procesa
proizvodnje primenom odgovarajućih programskih
sistema.
Za razvoj modela proizvodnog procesa potrebni su
sledeći osnovni podaci:
•Tehnološki procesi izrade,
•redosled operacija
•vremena operacija (osnovna, pomoćna, izgubljena)
•pripremno-završna vremena po operacijama
•pregled obradnih i tehnoloških sistema i uređaja
•Obim proizvodnje Osnovne faze razvoja simulacionog modela
proizvodnog procesa

Modeliranje proizvodnih procesa

Za simulaciju proizvodnog procesa primenom programskih sistema za simulaciju,
model procesa proizvodnje mora da obuhvati sledeće najvažnije podatke:
• Prostorni raspored obradnih i tehnoloških sistema,
• Rastojanje između obradnih i tehnoloških sistema i drugih resursa,
• Definisane tehnološke tokove izrade,
• Definisana vremena operacija,
• Definisani način izvođenja redosleda operacija,
• Definisane objekte za praćenje i evidentiranje razultata simulacije,
• Analiza rezultata simulacije.
Modeliranje proizvodnih procesa u okviru razvoja simulacionog modela primenom
savremenih programskih sistema za simulaciju, može se izvršiti u 2D i 3D
okruženju.
Modeliranje u 2D okruženju, najčešće se koristi kod rešavanja zadataka
utvrđivanja tehnoloških, proizvodnih i obradnih ciklusa i vremena koja utiču
na pomenute cikluse, kao i kod rešavanja zadataka uravnoteženja operacija,
otklanjanja uskih grla i utvrđivanja najpovoljnijih transportnih puteva materijala.
Modeliranje u 3D okruženju, najčešće se koristi za prikaz rasporeda obradnih i
tehnoloških sistema i uređaja, koji se prostorno raspoređuju u postojećem
proizvodnom sistemu, ili, pak, prostorno raspoređuju u novom prostornom sistemu.
Savremeni programski sistemi za simulaciju proizvodnih procesa omogućuju
automatizovano generisanje 2D modela na osnovu 3D modela proizvodnog
procesa.

22
 Modeliranje proizvodnih procesa

Modeliranje proizvodnih
procesa u 2D okruženju
primenom programskog
sistema za simulaciju

Modeliranje proizvodnih
procesa u 3D okruženju
primenom programskog
sistema za simulaciju

Simulacija tehnoloških procesa

Među najznačajnije programske sisteme za simulaciju tehnoloških procesa
spadaju sistemi za simulaciju procesa izade odlivaka, procesa izrade proizvoda
plastičnom deformacijom kao što je kovanje, savijanje, duboko izvlačenje i
presovanje, kao i simulacija procesa izrade proizvoda brizganjem plastičnih
masa.
U zavisnosti od vrste pomenutih tehnoloških procesa, programski sistemi za
njihovu simulaciju zahtevaju odgovarajuće ulazne podatke, kao i različite
mogućnosti praćenja parametara tehnoloških procesa.
Tako, na primer, programski sitem
za simulaciju procesa izrade
odlivaka od legura aluminijuma u
metalnim kalupima, Magmasoft,
zahteva pripremu i unos sledećih
ulaznih podataka:
• Materijal odlivka,
• Materijal kokile,
• Materijal jezgra,
• Temperatura kokile,
• Vreme livenja.

Proces očvršćavanja odlivka klipa

23
 Simulacija tehnoloških procesa
Ovaj programski sistem omogućuje praćenje:
• Rasporeda brzine kretanja metala u toku punjenja kalupa,
• Rasporeda temperatura metala u toku punjenja kalupa,
• Rasporeda pritiska metala u kalupu,
• Toka metala u toku punjenja kalupa,
• Procesa očvršćavanja odlivka,
• Vreme očvršćavanja odlivka,
• Porozna mesta u odlivku.

Porozna mesta odlivka klipa

Simulacija obradnih procesa

Savremeni programski sistemi CAD/CAM, koji omogućavaju simulaciju
tehnoloških, odnosno obradnih procesa, od posebnog su značaja pri projektovanju
tehnoloških procesa za realizaciju na tehnološkim sistemima sa poznatim
tehničko-tehnološkim performansama, a isto tako, i kod postavljanja koncepta
razvoja novih fleksibilnih tehnoloških i obradnih sistema.

U okviru simulacije
obradnih procesa
moguće je primenom
matematičkih modela
optimizacije odrediti i
optimalnu putanju
alata, odnosno
optimalni redosled i
vrstu zahvata koji čine
sadržaj posmatrane
operacije.

Simulacija procesa obrade na glodalici sa NC upravljanjem

24
 Višekriterijumsko vrednovanje i rangiranje tehnoloških procesa
Ova metoda, koja je zasnovana na
višekriterijumskom vrednovanju izabranih
varijanti tehnoloških procesa, obuhvata tri
faze. Prva faza obuhvata usvajanje
varijanti tehnološkog procesa izrade
određenog proizvoda za zadate uslove (Vi)
i kriterijuma, odnosno parametara
vrednosti tehnološkog procesa (pi). Druga
faza obuhvata određivanje težinskih
koeficijenata parametara vrednosti, a treća
utvrđivanje ranga vrednosti varijanti
tehnološkog procesa.

Parametri vrednosti tehnoloških procesa

Poznato je da osnovne kriterijume,
odnosno parametre vrednosti tehnoloških
procesa čine:
• Proizvodnost,
• Troškovi izrade,
• Kvalitet,
• Tehnološki ciklus,
• Proizvodni ciklus,
• Fleksibilnost, itd.

Parametri vrednosti tehnoloških procesa

U literaturi se navode i drugi ČETVOROBODOVNI
DESETOBODOVNI SISTEM
SISTEM
parametri vrednosti, kao Vrednost VDI 2225
iskorišćenje materijala Decimalna Celobrojna
Značenje
Vrednost Značenje
pripremka, itd. Određivanje apsolutno
vrednosti pomenutih 0,0 0 beskorisno
parametara može se vršiti na rešenje nezadovoljavajuće
osnovu odgovarajućih izuzetno
0
rešenje
analitičkih izraza, ili pak, 0,1 1 neadekvatno
primenom neke od metoda rešenje
ekspertskog ocenjivanja, koje 0,2 2 slabo rešenje
se ogledaju u dodeljivanju broja rešenje koje 1
još podnošjivo
bodova pojedinim parametrima 0,3 3 se još može rešenje
vrednosti. Za određivanje tolerisati
vrednosti pojedinih parametara 0,4 4
zadovoljavaju
eksperti-ocenjivači mogu će rešenje
2 dovoljno rešenje
koristiti razne skale za 0,5 5
adekvatno
procenjivanje. rešenje
0,6 6 dobro rešenje
bolje rešenje 3 dobro rešenje
0,7 7
od dobrog
vrlo dobro
0,8 8
rešenje
Sistem za vrednovanje parametara Rešenje koje
0,9 9 4 vrlo dobro rešenje
vrednosti tehnoloških procesa prevazilazi
prema VDI 2225 1,0 10
idealno
rešenje

25
 Parametri vrednosti tehnoloških procesa

ASM sistem vrednovanja parametara vrednosti tehnoloških procesa

Druga faza ove metode obuhvata određivanje težinskih faktora (gi) pojedinih
parametara vrednosti. Ovi faktori, koji predstavljaju procenu važnosti pojedinih
parametara vrednosti tehnoloških procesa, mogu se odrediti na jedan od ranije
prikazanih načina, ili pomoću Fulerovog trougla.

Određivanje težinskih koeficijenata pomoću Fulerovog trougla

Ova metoda je zasnovana na postepenom poređenju parova parametara
vrednosti, koje vrše ocenjivači, odnosno eksperti. Svi parametri se postavljaju u
Fulerov trougao.
Pri upoređivanju parametara vrednosti po 1 1 1 1 ...1 1
parovima u slučaju kada se ne može dati 2 3 4 5 ...(n-1) n
prednost nekom parametru, onda se za oba 2 2 2 ...2 2
parametra u posmatranom paru dodeljuju 3 4 5 ...(n-1) n
vrednost 0.5. ................................
Metoda višekriterijumskog vrednovanja i rangiranja ............................
tehnoloških procesa primenom težinskih faktora koji
se određuju na osnovu Fulerovog trougla biće (n-1)
prikazana na izabranom primeru. n
Posmatraće se dve varijante tehnološkog procesa izrade proizvoda, (A) i (B),
sa parametrima vrednosti:
1. Proizvodnost,
2. Troškovi izrade,
3. Tačnost,
4. Fleksibilnost i
5. Iskorišćenost materijala.
Vrednovanje parametara vrednosti upoređivanjem u parovima izvršeno je u
Fulerovom trouglu, zaokruživanjem onog parametra kojem se u posmatranom
paru upoređivanjem dodeljuje prednost.

26
 Određivanje težinskih koeficijenata pomoću Fulerovog trougla
Proizvodnost kao, parametar 1 zaokružen je dva
puta, troškovi izrade kao parametar 2 zaokružen je 1 1 1 1
1.5 puta, tačnost 3 puta, fleksibilnost je zaokružena
2 puta, a iskorišćenost materijala kao parametar 5 2 3 4 5
zaokružen je 1.5 puta.
2 2 2
Na osnovu prikazanog vrednovanja parametara vrednosti u
parovima mogu se odrediti težinski faktori parametara, a 3 4 5
time i njihov redosled značajnosti.
3 3
RANG PARAMETARA
BROJ PARAMETARA TEŽINSKI FAKTOR 4 5
VREDNOSTI

1 2 2 1
2 1.5 4
3 3 1 1
4 2 3
5 1.5 5

------

Rangiranje varijanti tehnološkog procesa, koje pripada trećoj fazi metode

višekriterijumskog vrednovanja i rangiranja, vrši se na osnovu ukupnih vrednosti
posmatranih varijanti, koje se određuju na osnovu izraza:
m
• m – broj parametara vrednosti,
W   pi  qi gde su: • pi – parametri vrednosti izraženi dodeljenim brojem bodova,
i 1
• qi – težinski faktori parametara.

Rangiranje varijanti tehnološkog procesa

Rezultati višekriterijumskog vrednovanja dve pomenute varijante tehnološkog
procesa (A) i (B) prikazani su u tabeli.

OCENE PARAMETARA VREDNOST

BROJ TEŽINSKI VREDNOVANJA TEHNOLOŠKIH
PARAMETARA FAKTOR TEHNOLOŠKIH PROCESA PROCESA

A B A B
1 2 2 2 4 4
2 1.5 2 3 3 4.5
3 3 4 4 12 12
4 2 1 4 2 8
5 1.5 4 3 6 4.5
UKUPNA VREDNOST TEHNOLOŠKOG PROCESA: 27 33

Višekriterijumsko vrednovanje i rangiranje posmatranih varijanti

tehnološkog procesa

Ukupna vrednost tehnološkog procesa varijante B je veća od ukupne vrednosti

tehnološkog procesa varijante A, na osnovu čega se zaključuje da je varijanta B
povoljnija od varijante A.

27